Vake torbice ko n’ove slike su se tkale na stativa skoro u svake kuće u Sonte sve do konca pedeseti godina dvadesetoga vika. ‘snova (osnova) jim je bila od konaca konoplje, a pučica (potka) od vune. Ko što vidimo grumt ove torbice je zelen, a na njemu su ružice. Grumtovi su bili svakaki farbi, a na njima su uvik ružice veće, jel manje i ope u razni fela. Ovce su držali skoro svi, pa su od vune pravili zagrću, obuću, ćilime i torbice. Baš taku torbicu (oko 30x30 cm) su dica nosila u škulu, stariji na posov sa ranom za cili dan, a nosila se i u dućan i u crkvu. Za posvečane prilike su bile manje. Nediljom posli podne ka’ se krene u goste, u nji se metalo kolača spečenoga prija podne, za milošće. Divojke su nosile torbice otprilike veličine 25x25 cm. Sve veličine torbica što sam tude navela mogle su bit  koji centi više, jel manje. Curice su nosile sasvim male torbičice (15x15 cm), a u gosti su dobijale najčešće jajce, jel kaku lipu jabuku, krušku, jel gunju. Mali muški u goste nisu nosili torbičice, neg’ su dobito milošće metali u džep, a nevolja jajce, ritko da je  izdržalo do sladoledara, jel dodoma. 
Torbicu sa slike je 1955. g. ponela njezina vlasnica Elizabeta Dedeić (r. 1935. Šimić, Žalimova) svršita učenica ’emijske-tehničke škule, u Zagreb. Putovala je sa njezinim čovekom studentom. Od Sonte do Zagreba su putovali vozom Beograd-Zagreb, a onda su sa železničke štacije unišli u tramvaj. Za vrime vožnje jim je prišla jedna starija žena i upitala: – Curo, otkud si ti? – Ja sam iz Bačke. – odgovorila je Elizabeta. – Ta, vidim ja da si ti iz Bačke, al’ iz kojega si mista? – nastavila je nepoznata šokačkim divanom čistima, pravima, sonćanckima naglascima. – Ja sam iz Sonte – odgovorila je upitana. – Pa, i ja sam iz Sonte! Poznala sam ti po naše lipe torbice. – Divan se razvezo i za pet min. su jedni o’ drugima saznali ko je ko i šta je šta. – Pa, dico, ku’ ćete vi sad? Imate li di bit? – upitala je »Zagrepčanka« – eto, možete bit kod nas na kvartilju, dok se ne snajdete. 
Mladi su se jako oradovali, jel eto u dalekomu svitu su našli svojega. Žena se zvala Stana i bila je Srdina. Stana je oma ponudila špajz za sobicu, jel više nije imala. Ona je sa čovekom Stipom, tkačom štukatura od trske, imala samo jednu sobu i malu kujnu i špajz.
Danas se Elizabeta sića da je njeva sobica-špajz bila toliko široka koliki je bijo i krevet. Smije se i sića teški, prvi dana u Zagrebu. Koristili su zajedničke šifonere sa stanodavcima ko i njevu kujnu. »Kad čeljad nije bisna, ni kuća nije tisna.« Par je u tomu stanu osto šest miseci. Tražili su stan, al’, u to vrime niko nije tijo izdat stan bračnima parovima, neg’ samo samcima. Živili su priko puta okretnice tramvaja (više je nema tu), zadnja štacija Dubrava, a Elizabete je ispalo baš dobro. Kad se zaposlila, do radnoga mista je putovala tramvajom.
Sa poslim je bilo lakše od potrage za stanom. Već prvo jutro je ošla u tvornicu kafe Frank. Rekli su da može dojt kroz petnajst dana. Lize je to bilo jako dugo. Itno je morala radit da obadvoj mogu opstat. Trideset studentski bonova koje je njezin čovek dobijo za misec dana, su dili u menzze izmeđ sebe. Zaputila se u Badel nadajuć se poslu, jel je to njezina struka. U Badelu se pravilo više vrsti ligera (od koji su se najviše tražili »kruškovac« i »čokoladni liger«), konjak i šljivovica. Sekretar je tude jako lipo primijo: – Kakve zahtjeve imate? Stan? Dodatak za kiseline? Ili što drugo? – Mene interesira samo posao. – rekla je ’Lizabeta. Odgovor je bijo: – Sutra liječničko uvjerenje, a prekosutra na posao.
Zaposlila se Šokica iz Sonte u Badelu. Svaki dan je nosila ovu torbicu na posov za svagdanje potribe, a kad je uspila zaradit za tašnu kaku su nosile Zagrepčanke, torbica je našla misto u šifoneru. Nakon nikoga vrimena Elizabetin vinčani je završijo fakultet i posto inženjer agronomije, pa se i on zaposlijo. 
Ubrzo je Badel otvorijo novi pogon u Sesvetama. Proizvodilo se sirće i sirovi špiritus, a njoje je bijo ponudit stan i radno misto u laboratorije. U to vrime u Zagrebu je samo jedna soba izdana u kiriju na misec koštala 350 dinara, a stan od 40 kvadrati koji je mladi par dobijo u najam je košto 700 din na misec. Mladi su radili, zarađivali i život je postajo bolji. Još su prominjili nikoliko radni mista, pa su se zbrog male kćeri vratili u Sontu na Veliki salaš. Duže vrime je njezin čovek bijo upravnik PIK-a. U to vrime školovani ljudi je bilo malo i uskoro su mogli izbirat radna mista. Radni vik su odradili većincki u Novomu Sadu di Elizabeta još i danas živi. Ka’ se oće potsitit na mladost otvori šifoner sa stvarima iz prošlosti, pa je tako ’vi dana našla i ovu torbicu.
P. S. Puno toga Elizabetu potsića na davne dane. Tako je prija 20 godina isprid katedrale Ime Marijino u Novomu Sadu trefila iznenada njezinu šeficu laboratorije iz Sesveta, ing. M. Š. Nije ni čudo, jel život spaja i razdvaja.
Ruža Silađev