Faljnis, čeljadi. Jevo, mi malo sili odmorit i izdivanit se, a borme i malo se sklonit od posla. Stalno triba el ovo el ono. Naše gospoje vele da sve mora bit izopravljano i pripravljeno kako Bog zapovida za Uskrs. Ako nećemo slušat, oma se site štogod šta smo zglajzovali u proteklim vrimenu. Doduše, i ja sam na njevoj strani ovaj put. Uskrs je naš dokaz vire i triba da je sve dotirano. Sićam se se kako se tek kadgod pripravljalo za ovaj blagdan: počelo se još od Čiste sride dotiravat oko kuće, spremale se avlije i bašče, ispopravljale se ograde, salaš se obavezno moro umazat krečom da bude lip bili. Sad su fajin drukčija vrimena, skoro sav svit radi u fabrikama pa se nema toliko vrimena bakćat. Nije lako stat kod kake mašine cili božiji dan pa ondak još i kod kuće, al i sad se čeljad raduje Isusovom uskrsnuću. Doduše, ima malo i nadizanja pa se kupuju skupe sigračke dici, nosi se svetit čitavi košarovi ila. Vele: ta mora svit vidit da se ima. Ta nas bola i prija morila. I kadgod su veće gazde na Veliku subatu za posvetilište nosile jaganjce u čitavo, pa se sve zavirivalo okolo ko je lipče ispeko, čije je veće posvetlište. A sirotinja malo šunke i koje jaje, ako je doteklo. A, čeljadi, to Isus nije ni volio ni tio da bude tako. Njegov je nauk bio kako su apostoli zapisali, skromnost, ljubav i poštivanje svakog, a ne zloba i zavist. Al taki smo kaki smo, Bog sve vidi i sve će bit po njegovoj volji. Ja se sićam da sam ko dite zdravo volio ić u polivačinu. Onda se išlo, borme, u svaki salaš u Ivković šoru; sve se tete, strine, ujne morale polit, a svudank se dobilo šareno jaje, pomorandža, jabuka i kolača koliko voliš. Momci su išli u polivačinu okićenim fijakerima, za šešir njim bilo zataknuto kako prolićno cviće. Često su išla i dva fijakera pa su na drugim bili svirci, kod svake divojke su stali, i dok svirci sviraje odveli bi curu na bunar pa bi je polili malo po kosi. Bilo je tu i cike i vriske, divojke su se znale i sakrit na tavan jal pod odžak pa i ne primit polivače, a i di koji baćo je znao popit koju pa bi i pobisnio i polivače odvijo. Svašta je tu bilo. Ko što moj rođo Joso veli: nije baš uvik sve bilo lipo i medeno. Mi dičurlija bi čim vidimo da iđu fijakeri jal karuce okićeni šorom bi se manili svoje polivačine pa trk za njima. Onda bi se sakrili i povirivali šta će se desit kod te i te cure. To su bila vrimena, čeljadi moja! Sad nema ni fijakera. Ta nema već ni konja. Koliko sam pobrojo, u cilom selu ima samo tri konja, jeto na čeg smo spali. A, doduše, sad ima u svakoj kući po dvi-tri limuzine. Naplaćamo se kojikaki registracija, ociguranja i popravki da se ne zna, al glavno da je to BMV jal audi jalte? I to je nika vrsta nadizanja i to nije po Isusovom nauku. Al šta mož: taki je svit, đavo je tu fajin umišo prste i ne vidim oćel se to ikad iskorenit. Iđem ja, čeljadi moja, dalje švragat. Divanu nikad kraja, a Uskrs na vrati. Još ako ova moja gospoja zagraji, biće meni mudrovanja. Zbogom i lipo provedite Uskrs u srići i zdravlju.