I tako evo došo iz škule, a majka ništa više naširoko ne divani već sam kaže: »Marne, eno ti stižu druge« i ja već znam šta mi radit. Ko i uvik, doletile ko divojke. Baka Janja prva, a Marica, Manda i Tonka ko dice u škule za njom. Razbaškarile se, lipo vruće, ja im svakoj napravio soka od višanja jel to su oma s vrata rekle da bi pile. I ko uvik, baka Janja započinje prva. Eto divani kako se niki dan prijapodne u kuće sve umirilo, ko da su svi pomrli. Ni orozevi ne kukuriču, kerovi ne laju, ni njevi ni komšiski, ni televizor ne radi, svi digode ošli. Kaže, baš lipo onako zadrimala, eto baš od miline. I odjedanput u snu čuje ništa gudi, gudi, gudi... brundi pa sve jače i nikako da prođe. Uplašila da nisu kaki tenkovi jel avioni, jer od toga se sad stalno divani. I nikako da prođe. »Trgnem se ja«, kaže baka Janja, »kad ono u kuće mir al se iz napolja čuje ono ko izdaleka kad se nevrime, salauka sprima pa iz daleka gudi, brundi, pa ko da j’ stiglo i ne pristaje«. Ništa, kaže ona, friško izleti u dvor, pa na sokak, kad ono kroz selo iđu avtobusi. »Čeljadi moja, pa to vam je ko mravi, jel oblaci na nebu  da iđu. Jedan za drugim, nigdi kraja.« Kaže da j’ u jednom ko da spazila i našeg Martina Lažova i Stipu i Ivu od Priletačevi, al ni cigurno. Na sokaku se, kaže, nakupilo ljudi, vala iz svake kuće skoro kogod izašo. I to tako trajalo nikad kraja. Mislila j’ da će cilo prijapodne prolazit. Ka’ su, fala Bogu, ošli, narod se počo divanit. Pitam komšinicu Stanu jel možda čula štagod, šta j’ ovo? Stana kaže da ovo sad iđu navijat za izbore, iđu vala za Novi Sad jel Suboticu jel na obadva mista. Božem prosti, pa u Subotice i Novom Sadu toliko ljudi živi pa se još i mi seljimo pa ni vala da i ovi svi falu. Da ji tamo ni dosta, mislim. Na to će baka Marica sva bisna kako j’ posleni dan, a svi se spakovali i ošli navijat. »Pa, jel tu, Bože dragi, niko od nji ne radi? Proliće je, ima posla di se okreneš a oni ošli navijat za izbore!« Kaže da ne mož otvorit ono sokoćalo od televizora da se ne divani od izbora. Kaže da su već iz rerne maltene počeli izlazit. Ako j’ tako na drugi mista u državi, ko onda radi ako svi iđu navijat za izbore. Na to će baka Manda da j’ i ona čula za te avtobuse i za naš svit što j’ išo navijat za izbore. Kaže da j’ istina da su ovi naši išli, no ne iđe joj u glavu kako će Martin Lažov za bilo koga navijat kad on slaže kad trepne, čim zine, a za sitne novce slagaće po potribe. A ovi Preletačevi kaže da su uvik tamo di bolje. Već su se seljili iz sela i vraćali ne zna se broj i minjali kuće ko čarape. Od minjanja se, kaže, nisu stigli ni poženit. »Bože dragi, pa neće bit kraj svita«, sve viče baka Tonka. »Žene drage, čula sam da će svako za put dobit i koji sendvič a da će bome i bućelar bit mal deblji. Mal sendviča mal koja iljadarka i eto prošo dan.« Kaže da ne razumi kako j’ dragi Bog i stvori te stranke, šta mu bilo na pameti. A i ti avtobusi, da vam pravo kažem, baš su u mode. Em su svi puni kad nam dica bižu na taj truli Zapad, a kako vidim i vamo puni. Jest da sam ja od ovog malo šta razumio no jedno mi je barem cigurno bilo jasno: da ima avtobusa koji iđu na truli Zapad, a ima što iđu do Novog Sada i Subotice. S jednima iđeš radit, a s drugima, kako kažu, dangubit.