Faljnis, čeljadi. Jevo, baš sidimo nas trojca kugod ona tri mušketara pa razglabamo o ovim opet štrapanju po prstima, po pet puti prigledavanjem legitemacije, pa onda izdrečavanjem u lice da se zna da si to cigurno ti... A bar kod nas u ovim malim selima i šorovima se svi poznamo u dušu. Ta šta poznamo? I rođendan kad je čiji u selu već znamo, a ondak te isti taj kontroliše i kutatuje. Kazo sam da neću ni ić glasat, toliko mi se to sve poltikantsko smutilo. Periša se smije pa nadodaje da ja moram ić kad mi tamo ženina rodbina. Ne znam samo jel to iz zlobe jal nije, al znam da meni ne mož pomoć nikoja rodbina. Najlipče je meni bilo kad sam lipo privriđivo u mojoj »Fidelinki« i ranio familiju svojim radom, al to su kobojage kupile vođe od oni prijašnji, i daborme lipo satrle, nas rabadžije razvijali i sad naša lipa »Fidelinka« jeno tamo zvrji prazna i dopolak zarasla u dračove i kojikaki šenflik, a naš svit lipo mora pridat žito kojikaki nakupcima što ji debelo zavrnu za cinu pa posli priprodadu drugim nakupcima što opet izvezu iz države, a baš i briga oće l svit bit gladan. Njima je glavno da metnu u buđelar. Jeto na čeg smo spali, čeljadi, da pored ovi blagorodni njiva imamo najskuplji kruv u državi, da su nam avlije prazne kugod i buđelari. Imadu samo ovi što se ulagivaju kojikaki politikunima i dobijaju kojikake brezpovratne kredite i suvencije, a mi mali i pošteni dobijemo rokve strugane, jedva na kruv imamo. Nije bolje borme ni rabadžijama. Gledim ode u ovoj izvikanoj industrijskoj zoni što svit privriđiva da to radi u državi otkaleg je ta fabrika dobili bi triput pa i četri puta veću nadnicu a ovo je samo zamračivanje očivi pa nek se srdi ko oće. Ne znam, borme, šta bi vam kazo za vokšovanje. Nije lipo nikog nagovarat pa uzmite plajvaz i dobro razmislite šta ćete okružit. Sićam se jedne pripovitke kad je gazda imo upravitelja, ondak se divanilo »išpanj«, pa mu dojavili da ga taj išpanj potkrada, a on došo na salaš pa ga svezo u dolu za vrbu. Posli očo, pa vija komarce š njega. Žao čoviku, on sav izboden, a išpanj će: »Nemojte, gazda, te tirat, ti su se već napili pa su mirni; kad i otirate doće drugi gladni pa će me opet bost i vuć mi krv«. Gazda sio na obalu jendeka, sio pa se misli. Jedared usto, pa izvadio bricu i oslobodio išpanja i veli mu: »E, sad iđi na svoj poso, vidim da si se ti već skućio al da nisam čuo više da sklonjaš nuz stranu«. Oću kast da nije dobro ni često minjat, pogotovo u ovim našim uslovima kad nas malo svita u državi i ovisni smo od veliki, a sve se mislim da je i kod nas tako kako drugi kaže. Ja se, doduše, baš ne bi zdravo ni otimo za precednika. Nije to baš samo tako kako izgleda dlanom o dlan. Borme se triba nadivanit i navozat, a bit dobar i sa svitom. A i morat slušat one velike, vamo se i zaratilo, a nije sve ni u novcima. Koliko godina već novaca nemam, sad ne bi ni znao šta š njima. Doduše, cigurno bi kupio nove čorape, jal ovim fusaklama mi se već skroz ožuljale pete i probušili prsti pa ko da imam krumpire. Jeto, dalje ćemo ćutit. Ajd, zbogom.