Faljnis, čeljadi moja. Jevo, sidimo i mudrujemo, a da vam pravo divanim baš sam se niki i razbisnio. Ta kako i ne bi, ovim našim svitu niko nije napeko kolača. Lipo mi došlo da ovu dvojcu moji pajdaša ispravim na tarabe pa nek šibaje svaki na svoj salaš. Toliko su mi dosadili so tim njevim divanom, a jevo kašću vam i zašto. Došli su malopre sve zajapureni, bisni i oma navalili kudit. Joso veli oma s vrata da je zdravo žedan i to zato što je moro čekat cili deset minuti na semoforu u Kucuri jel se pravi drum. Jeto, toliko mu se steščalo da ni sam ne zna... Av, kad nisam puko. Ta sad nije dobro ni što se somborski drum prisvlači jel on, jeto, susto sideći u limuzini cili deset minuti, koliko je to puštanje s jedne pa s druge strane. A ni mu bilo teško čekat tridest godina da nam budne bolje. Ta mora se popravit, ovaj naš drum je već tridest i šest godina kako je proširen i opravljen, dobro što je i došo na red. Ima već svudan zakrpa po njem, a mi misto da kažemo fala Bogu mi rondzamo. Te jedan divani nije bilo pričeg, te drugi a kaki su nam atarski, pa treći ono je priče... Ajte, čeljadi, budite razumni pa priznajte, ta i ti atarski su ovi godina fajin urađeni. Opravljeno je fajin šorova, ta u di kojim nema više ni par salaša pa su ipak opravljeni. Stalno divane nike pripovitke o salaši, te ako se oprave drumovi vratiće se mladi, te procvataće, te ovako će bit te, onako… Poslušajte vi vašeg Branišu. Jeto, ja vam kažem: niko se neće vratit. Ne kažem da neće bit kojigod salaš pritvoren u kaku kuću za odmor, što bi kazli vikendicu, al da će ova mlađarija doć živit, čuvat josag na strniki jal se drugim bavit, e budite cigurni da neće. A velik vam primer baš ovaj moj voljeni Ivković šor koji je dobio tvrd put baš tog lita kad sam bio u vojski, znači prija ravno četrdest lita. Koju godinu posli i telefon do poslidnjeg salaša. E, da vam samo kažem, u to vrime je bilo u šoru oko pedeset salaša, lipi, di koji i novi novcati, a sad ima samo desetak i ni u svima nema svita, zvrje prazni. Svit je jal očo u varoš jal ostario i pomro, a sve je to bilo posli mećanja asfaltoškog puta i posli uvlačenja telefona, interneta i vaki-naki televizija. To znači da od vraćanja mladeži na starovinski način života, makar kaki on bio lip, zdrav i nafaljen nema ništa. Mladi vole bit u varoši jal selu, med svitom i gotovo. Triba i puštit nek žive svojim životom. Nama matorima to teško iđe u glavu, mi smo tako odranjeni, al moramo priznat da su mladi u pravu. Svit iđe unaprid, a ne unatrag. Vidio sam to sad niki dan i sam kad mi moj pajdaš Đura došo vuć đubre. Ko mislio nema ga tušta, za jedna prikolica pa ćemo mi to povućat vilama. Ja sam, čeljadi moja, tako susto da vam ne možem kast. Kad smo završili, a ne bi ni završili da nam nije bilo dice, meni je jezik bio kugod mojem Roki u kanikuli kad lancom privrne labošku s vodom a niko to ne primeti. Susto sam kugod ker. I jeto da vas pitam: nije lipče kad lipo dođe s onim traktorskim vilama i nabaca za koji minut a ti stojiš i gledaš i nema ni žuljova ni ispleženog jezika? Hu, dosta sam mlio, čeljadi moja. Ajd, zbogom.