Dok nije došlo do izuma vakcina, antibiotika, antipiretika i njeve širje upotrebe u cilomu svitu, ljudi su masovno umirali čak i od lakši bolesti. Tako je bilo i u Sonte. Svaka kuća je imala pokojnika, jel čak i više nji. Od svi pokojni najviše je bilo istom rodite dice, a onda i svi uzrasta: momaka, divojaka, mladi ljudi i žena, a i stari ljude. Bio je poznat bračni par koji je izgubio deset novorođeni dice. Tek 1960., kad jim se rodilo jedanajsto dite, doktori su ga uspili spasit.
N’ ove slike je Iva Đurkov, Andrišov (1927. – 1954.) i žena mu Eva, r. Nikolić, Francišova (1927. – 1955). Sidu za lisom njevoga trećega diteta Stipe (XII. 1952. – VIII. 1953). Oni su se vinčali 20. X. 1947. Prvo jim se rodila kćer Marica 13. IX. 1948., a umrla sutradan 14. IX. 1948. Nakon njoje se rodio prvi sin Stipa (VII. 1949. – IX. 1949.). Za uspomenu na svojega brata, koji je nestu u Drugomu sveckomu ratu, roditelji su i drugi put dali svojemu trećemu ditetu njegovo ime, Stipa, mada je u narodu bilo virovanje da nije dobro davat isto ime. U matičnima knjigama za prvi dvoj dice ne piše od čega su umrli, za ovo treće, oca i mater piše da su umrli od sušice (tuberkuloze). Otac Iva je bio učesnik rata, vratio se, al ga je tuberkuloza pokosila s 27 godina.
Konak i ukop za dicu se malo razlikovo od ukopa i konaka za odrasle. Na slike se vidi da je pokojnik u bilomu lisu, okitit sa svakakim cvitom. Svi koji su dolazili posvetit, zabadali su cvit iz svoji bašči da uredu anđelića. I curice i mali muški su se isto navlačiti, tj. u aljinice i kudrave šepice. Lis je metnit izmeđ dva stolca iz svagdanjega asniranja. Dica su se navlačila u svoje novije aljine ako su imala. Ako ni bilo taki aljina, onda se navlačilo od brata, jel sestre. Ništa se nije posebno kupovalo za tu priliku. Sa curini ušiju su se skidali bočići. Pokojni nisu tribali prid Boga nosit nikake ukrase s ovoga svita, jel se virovalo da neće dugo vidit Božje lice. Pošto mala dica još nisu nikomu bila kumovi, rukice jim se nisu sklapale, prstići jim se nisu ukrštali, al su starije žene otapale sviće i o’ toga voska pravile raspeća i metale u ruke mali pokojnika.
Ritko je bilo da koje dite nije bilo krstito. Kad se rodilo, ako su babica i žene koje su radile na babenju primetile da će novorođeno dite umrit, dok ne stigne župnik, jedna od nji je uzimala dužnost krštenja. Uzimala je raspeće u livu ruku, a svetu vodu u desnu, poljala dite po čelu, napravila znak križa i rekla: »Ja ti znamenujem znamenjem Oca i Sina i Duva svetoga«. Tako je dite bilo krstito, pa ako umre, župnik je ka’ dojde mogo obavit svete obrede sarane. Ako kojim slučajom dite nije bilo krstito ni na koji način, župnik ga nije pratio na saranu.
Konak je bio ranije završit najdužje do jedanajst sati uveče, dok je za odrasle trajo cilu noć do sutra ujtru.  Za male se nisu molile sve molitve i pivale sve pisme koje su se molile i pivale za odrasle osobe. Starije žene su tišile mater i oca diteta i umirivale: »Nekate jako drečat, a ni molit puno. U lisu je anđelić koga je dragi Bog odabro. On će se odsad molit za vas obadvoj«. Ruvo za kajanje se isto nije dugo nosilo, čak ni matere nisu dugo nosile. Otprilike četrdeset dana dok duša ne ode na nebo. Za odrasle pokojnike se nosilo jako dugo, godinama.
Pokojnik je u to doba ležo u svojemu domu od časa smrti do časa kad je tribalo obavit saranu.
Zvonilo je malo zvonce, kratko da oglasi, kratko kad otprilike pojde povorka od doma prema groblju i kratko kad se saranjiva. 
Do groba su male pokojnike i muške i žencke nosile curice, koje su mogle izdržat teret lisa i nosila. U to vrime je postojalo više veličina nosila. Nosila su bila isto bile boje. Na lis se nije metalo ništa. Na rake je svećenik obavljo propisani obred koji se obavljo za dicu. 
Priviše se umiralo, pa je u Sonte nastalo i dičje groblje. Danas još postoji, al pošto dica više ne umiru u velikomu broju, sad se tu saranjivu i posaranjivani su i njevi očevi i matere.
Ruža Silađev