I ono što sam niki dan pripovido da digod što bi rekli avioni letu misto vrabaca i golubova, a topovi gruvu misto grmljavine ni bio pusti divan već evo svanilo. Od onog da kažu sa’ će se potuć, sa’ će napast, sam što nisu. Sa’ će rat, sam je granica rastavlja desilo se da vrag ne spava, što bi rekli desio se rat. I tako se ja i moj unuk Marin par dana ko i ne divanimo od toga, ko da se bojimo, ko da nas sramota što j’ tamo digod jedna država napala drugu državu. Pravo da kažem ni vam to ko ono kad se dva pijana, bisna, jel da kažem luckasta i luda čeljadeta potuču pa se potli selo smije već je to da se puca, ruši, ubija, narod biži iz cili sela i gradova. Ostaju sam oni vala što nisu za nikud, da ne kažem stari jel što nisu stigli pobić. Kažu da j’ već više od milijun čeljad pobiglo iz države od kako j’ počelo. No, došlo vrime da i prodivanimo. Sili u kujnice za astal, natočili našeg domaćeg vina pa razglabljemo od svačeg, al ko da ne znamo kako ćemo počet, ko će prodivanit od rat. Na to će Marin ko uvik pametno: »Vi’š, dida, kako j’ počo ovaj rat skoro niko i ne spominje koronu, ta skoro ko da je nema«. Eto, on počo od jednog a ja se pribacio oma: »Bome bome, i ono što sam študiro, da j’ sve što se divanilo i čulo od rata taka pripovićka bila što ju ni na filmu teško užariti, privrući. Al vidim ja da mi i tu još šaramo. No, sa’ j’ toliko zagustilo da smo morali glasno kazat šta mislimo ko j’ kriv«. Uh, mislim se, kod nas i zidovi imu uše triba dobro pazit. Triba pazit šta divaniš da kogod ne čuje pa još to na pogrešno misto ne metne pa potli bude belaja. A i ovim svim televizijama i ostalim sokoćalima što sad sam od tog divanu moždak baš ni za virovat sve.  Al se isto tako mislim kako može kogod izvijat milijun ljudi iz kuća, a da ga ti ljudi nisu napali? Šta možu bit ljudi krivi? Ko i svagdi: narod uvik nastrada. A ope se mislim jel baš moralo se napast, toliko pucat, rušit, da dica bižu, stradu? Pa to smo imali niki godina. Uplašim se kad se svega sitim. No, danas mal drugačije. Ni u našem dvoru, al vamo jedni onda ko da baš naviju a ima i oni koji i osuđivu. I sade šta kazat? Kako sam niki dan divanio, ne valja ni ovako a ne valja ni onako a štagod moraš. A moj Marin ko da mi u glavnu unišo pa će onako baš što sam tio kazat: »Mi ćemo gledat, dida, kaka nam je hasna: di manje štete a više hasne«. E, baš tako, Marne! »Koliko vidit, tako je i bilo«, na to ću ja. Naša j’ država rekla da su jedni ko krivi, jel kako li već da im baš i ne dajemo za pravo al im nećemo ništa. Da sve triba pristat i da se dogovoru. Mislim se to j’ baš ono kad si ko mali pojio svaj šećer što j’ majka pripravila, sakrila da bude za Uskrs jel Božić pa ne dobiješ ni po prsta. Ni baš tako, al eto ko da liči. Na to će Marin: »E, baš tako, dida, mi smo ko izbirnili stolac a nismo, jel ono ko da nismo izbirnili stolac a jesmo. Tu smo a nismo. Kako se uzme«. Što bi rekli mi se tapšemo po ramenu i mislimo da smo pametno rekli, al kako to drugi vidu i razumu vidiće se.