Faljnis, čeljadi moja. Jevo, ja čekam ovu moju dvojcu pajtaša pa ćemo se latit, kako veli niki dan moj rođo Joso, didačkog posla: cipkaćemo granje. Niki dan bili kod mene na salašu pilači pa popilali matore dračove, granja koliko voliš a nji dvojca nemadu šta radit pa će mi doć pomoć. A i šta možmo drugo mi matori neg rondzat i pomalo švragat oko salaša. Dok ja nji čekam, gledim malo televiziju pa se sve mislim jel to svit skroz poludio jal šta li kad vako tiska jedan na drugog. Ta nije običnom čoviku dosta nevolje oko pripravljanja za priživit s ovim našim zaradama i nadnicama već se triba i ratovat? Ta nikako da se već te vođe opamete pa da smisle da nam bude bolje već još i ratove sve iznovog i iznovog izmišljaje. Kako se Boga ne boje? Neće mi to bit jasno, čeljadi moja, pa taman da doživim još toliko koliko sam doživio, al valjdar to kogod tako oće, ima tu niki veliki novaca cigurno. Al jadno je to kad se zarađiva priko tuđe nevolje i dičiji suza. Prokleti su to novci, a sve vidi Bog. A kako je moja majka divanila, on ne plaća često al kad plati onda je to za hasnu. No, sto puta sam kazo da neću brnjavit o pulitiki a jevo više neću. Ta jevo i televiziju ću oma utrnit pa ću je pripuštit snaš Jeli nek gleda one njezine recepte i kuvanja šta li. Meni više ni ne triba kad ne znadu na njoj štogod veselo i pametno divanit. Ne triba mi ni ovo žalosno. Samo mi posli nije dobro i moram popit lik da dođem sebi i da se smirim. Vamo me i korizma skobila. Ova moja se latila veliki pošćenja, pa samo kuva nike soparne čorbe a od tog sam još nerozniji. Jedva čekam Uskrs da se čestito naidem. Jevo, već mi krenila voda na usta kad se sitim kuvane šunke i divenice, pa jaja… Uh, ta jedva čekam da dica dođu sa svećenja pa makar i ukro iz koterice koji zalogaj. Mi ode kod nas u Ivković šoru se svi skupimo na svećenje ila, ta toliko nas ima da jedva stanemo u crkvu. A sad nam se naša lipa crkva Prisveto Trojstvo i ponovila: opravljena je još jedna lipa pendžer sa slikom a na sliki je ona duvna Marija propetog križa Petković što je i po naši salaši skupljala pomoć u rani za siroma svit. Čeljadi moja, šta vi velite na ovu zimu? Meni se kandar čini da će se opet otegnit ko i ona lani. Nije bila bogzna kaka ladna, al joj nikad kraja. Što kazo onaj Joso niki dan prid dućanom: »Do Uskrsa ću još i imat ogriva, al do Petrova borme neće dotrvat«. Onda smo to odsmijali, al nije za smij. Ni ja ne stojim najbolje. Doduše, ima ovog sad posičenog, al još voda iz njeg teče pa do druge zime ništa od njeg, a suvog borme nestaje. E, tako mi i triba kad sam se pogospodio pa porušio banja peći i latio se centralni huncutarija. Ulazi Pere pa se smije jel je čuo moje naglas mudrovanje i veli: »Faljnis, čeljadi. E, moj Braniša, a molim te šta bi sad s banja pećom? Ta ni kuružne, ni ogrizina više nema, čukanjica ni za lik. Ta šta ja divanim? Ni prcova više nema da se kotrljuška šorom na vitru a ne starovinskog ogriva«. Gledim u njeg, pa stvarno, dobro i kaže čovik – nema više ništa od tog. Neg, ajmo mi cipkat granje, sprema se nika kiša pa da malkoc odvadimo od rpe. Ajd, zbogom.