Već odavno ositim kako mi ništa ispod krsta škleca pa ko već i šantaćem, ko da mi jedna noga kraća. Mislim se da cigurno ona druga ni narasla već je na voj drugo falinka. I ko uvik ka’ j’ moj unuk Marin tu, ondak sve iđe ko bržje. Kaže, on za mene uvik ima vrimena a fala dragom Bogu i novaca pa ćemo se mi uputit što prija kod doktora. Probo sam se ja tu malo otimat, di baš sad, drugi put ćemo kad dođe, no kod njeg nema mrdanja. Već je on dogovorio da su mi upisali u tefter u ambulante I tako mi ošli oma sutra kod doktora u vrime ka j’ reko. Nigdi nikog, prazna ambulanta. Mislim se šta j sad ovo, pa svi divanu da j’ više bolesni neg zdravi kad vamo ni žive duše. Primi nas doktorica, pravo da Vam kažem a ona mlada ko dite kako. Mislim se vala su sad taki doktori, odviše mladi i odviše sposobni. Lipo ona mene ispitala šta mi je, jest da j’ tu više unuk Marin divanio al ona kaže da se sade moramo pisat kod drugog doktora u bolnicu, da će ona to napravit priko ovog sokoćala od kompjutera, pa da se javimo za pet dana u ponediljak da nam kažu di i kod koga da odemo. I tako Marin očo potli pet dana vidit kad i di triba da iđemo. Kaže ope za deset dana kod specijalnog doktora. Ošli mi za pet dana. Došli mi na red. Pita doktor šta je, kako je... ope Marin divani najviše a ja potvrđivam. Vidim tamo nikake šklopocije, mašine al ni jedna ne sviti jel da štagod trepće na nje. Mislim se šta će mi sade radit. Na to će doktor ko da mi gledi u glavu da su eto baš od juče te šklopocije-mašine u kvaru i da se ne zna ka će se opravit. Kaže da u bolnice ima sam jedna taka mašina pa se moram kod njega sade pisat i čekat kad će mašina opravit pa će mi ope zvat. Mislim se, pa to se triba ope pisat. Na to će već ko bisno Marin doktoru: »Doktore, koliko triba čekat?«. A doktor će onako, ladan ko špricer da j’ to otprilike od tri do šest miseci cigurno a mož bit i devet. Ja se radujem, a Marin vrti glavom vidim. Ju-ju Bože dragi pa to mož triput umrit od kad si se zapiso dok ti ne zovu. I taman mi, jedan bisan drugi ko sritan vatamo se za kvaku, ka’ će doktor ope ladan ko špricer da ipak ima još jedan način kako da rešimo ovaj naš problem. Stali pa slušamo, a on će nam onako ko najbolji kartaroš da ne trepne da ima eto pored bolnice još jedna privatna bolnica i di ima ista taka mašina koja radi što triba i da baš on tamo radi u slobodno vrime. I zamislite, sve bude oma gotovo. An-cvaj ako danaske odemo tamo pa se upišemo jer sutra baš on ima slobodnog vrimena da se sve odredi. Sam kaže ima jedan problem, a to j’ da triba malo platit. Ako ‘š ovo, onda ovoliko; ako ‘š i ono, onda još toliko, a ako ‘š baš sve ondak o-ho-hooooo. Mal se nisam izvrnio. Vidim ja Marin ni ni trepnio već mi uvatio pod ruku pa će on ope ladan ko špricer: »Ajmo, dida, iđemo se priko upisat i sutra dolazimo na snimanje«. Eto, čeljadi moja, danaske ako bi štagod da ozdraviš, da ti bolje bude, sam se moraš stalno pisat a ako bi da to ne traje misecma, da ne kažem godinama brez da platiš, onda moraš imat nuz pisanje i debeli buđelar. Brez pisanja ništa, a brez novaca još manje.