Faljnis, čeljadi moja. Toliko sam se veselio pokladama i maškarama, a sad niki pravo da vam divanim nisam veso. Sve nikako došlo i pomalo tužno kako blenem u ovu televiziju i skalameriju od interneta i vidim kako je opet počela svađanija i istiravanje oko ovi novi izbiranja. Pa, jel se ovaj naš svit baš stvarno toliko otuđio i zamrzio da baš ni jedared ne mož pružit jedni drugima ruku i kast čeljadi naša šta je bilo bilo je, šta se trevilo zaboravilo se, sad ajmo lipo zajedno se malo napaštrit za naš svit. Kad nas ima više, to već i dica u vrtićima znadu da mož više i mista zauzet u tim vladajućim tilima, a kad je više škulovani glava valjda će i ovim našim vridnim čoviku barem malkoc svanit. Ajak, ta mi se oma latimo svađat, divanit šta je bilo prija Kulina bana, kudit ovog, te kudit onog; onaj je naki, ovaj vaki i da ne divanim dugo, sve na kraju budne da se ni ne zasidne u taj stoc otkaleg se štogod mož izborit, a ondak opet po glavi običnog čovika. Periša gledi u mene pa srkne još malkoc kafe, a tako je nikako bisno srknio da sam čuo kako mu se sac od nje kotrljuška niz grlo. Malkoc se nakašljo pa veli: »Ta šta ti divaniš, moj Braniša? Šta mi imamo od tog, ded ti meni kaži. Ta mi ćemo ostat i opet jadni i bidni, pomalo tužni a još više banki i vragu dužni. Jeto, na priliku, ja se sićam i lipči dana. Imali smo mi na svima skupštinama te što vele poslanike, doduše nisam ni jednog veliko čuo da se baš izdivanio za sve te silne godine. Jedan je i to samo jedared izašo pa čestito Božić, a valjdar je Božić svake godine. Nije to olimpijada da je na svake četri, onog iz Pokrajine nisam čuo ni jedared, a baš gledim svaki taj dnevnik od silni petnajst minuta što su nam dali na Vojvodina televiziji i to na drugim program«. Gledim u njeg, pa se niki u se priispitivam. Ta, jeto, stvarno nije slago. Baš tako je bilo. Jedini koji je štogod u pravdu kazo je bać Ante Skender Kajgana, i to u onim prvim mandatu što smo ga dilili, a posli niko. Al zato su se uvik lipo okrećali od svita na sokaku čim su zasili u taj stoc. Bože moj, ne mož se ni viščinit šta bi taj parlamentaroški svit pomislio da i vidi s običnim paorom jal rabadžijom, ta ju... A i sad kad gledam, ni blizo se nismo odmakli od tog. Divanim vam to jel sam tako prošo i to od svog čeljadeta, to jest ženinog. Dao sam bileg, nije da nisam. Davo sam ga svi ovi prošli tridest lita, pa šta ne bi i sad. Dao sam našim seljaninu, dobrim čoviku i vridnom što se muči kugod i sam s ovim životom, al oma da vam kažem da nisam više taki revan i s voljom ko kadgod. Čeljadi, dosta sam se dosad opeko o politiku, kečen i odbačen; tribo dok sam mogo pomoć i radit a sklonjen kad je meni tribalo pomoć. No, to nije više ni Bog zna kako važno. Braniša nikad nije bijo zlopamtilo, al nikad ne možem prižalit što se naše škulovane glave ne mogu složit. Svi bi bili glavešine i vladali. Pa ondak opravite sto partija i šta ja znam i budnite sto glavešina, al pružite jedno drugim znak mira i budnite složni za svit a ne protiv svita. Ajd, zbogom.