Eto došo svetac za zaljubite no digod komugod možda i ni do tog. Bome, digod, što bi rekli, avioni letu misto vrabaca i golubova a topovi gruvu misto grmljavine. Kažu, sa’ će se potuć, sa’ će napast jedni druge, sam što nisu. Sa’ će rat, sam je granica rastavlja, al sa’ će sam što nisu. Sve to ima na sokoćalu od televizije, no na vom sokoćalu što j’ još bolje a zovu ga »lap-top« mož nać od tog gužvanja da ne pomisliš. Digod okreneš sam od tog, no mene čudi kako to da naša država ništa ne kaže, ćuti ne smim ni kazat kako jer je sramotski. I na moju sriću veliku i moj unuk Marin došo iz Minkena ope. Kaže, naradio viška sati pa ništa već kući. Kaže, ima on ti novaca, zaradi koliko mu triba al volji mi doć vidit jer malo ko ima didu od sto godina, pa još pri zdravlju i pameti. I tako mi ko uvik ka j’ lipše vrime mada nam ni kiša i snig nisu smetali metne u njegovu limuzinu pa iđemo malo lutat po ataru, šume pa do prve čarde na paprikaš. I sam da kažem da j’ ope kupio novi avto. Kaže da to ni limuzina već da j’ »džip«, a ja bi reko da j’ tenk. Ta za tog bi plug mogo zapet vala. Zaboravio sam mu ime al znam da je nikaku vol, vo jel tako štagod ko nikaka stoka da prostiš, no kaže da od tog nema cigurnijeg jel kako kaže bezbednijeg. No, da se ja vratim na divan od rata. Pitam Marina šta on misli, oće ovi krenit jel će oni krenit i šta misli šta će »naši« onda radit. Ma on će onako što bi rekli ladan ko šprice da će to odredit, najveći, oni glavni. Kaže da tu su cigurno veliki novci u sigre, oružje, a bome i zemlja i ljudi ako j’ virovat. Triba komugod prodat po dobre novce oružje i na kraju ga očerupat da ostane brez gaća što bi rekl. Al kaže da naši mudro ćutu jer jedni su im dali novce pa još daju, ne smiju ni reć koliko a drugi su pomogli »našu stvar«, a i još pomažu na mlogo načina. No, u tom pomaganju novaca smo malo vidli. Kaže: »Naši su pravi mudrijaši, malo vamo malo tamo. Mal na vom stolcu mal na nom. Pa mal odjedanput na obadva«. Bome, Marne, ti odviše pametno divaniš. Pa kako j’ to moguće mislim se i pitam. Danaske svi divanu da rata neće bit, da nikom ni interes a već isti dan naveče da će počet sutra u dvanajst sati. Mislim se ja da j’ ovo taka pripovićka da je ni na filmu teško nać. Pa ga pitam šta će bit ako do rata dođe, na koji će mo stolac mi sist? E, moj dida, ja mislim da su »naši« misu dali sam da rata ne bude jer smo onda nadidali. Ne valja ni jedan stolac. Jedni su nam što moderno kažu »strateški partneri«, a u druge bi unišli što se moderno kaže a dragog Boga možda moljimo da ne uniđemo. Uh, mislim se, pa mi smo nagrebali. Marin će: »Gle, dida, jedni nam daju najjeftinije naftu i uvik dižu ruku kad su svi protiv nas a kod drugi i za druge po države radi pa nas još podmazivu da se borimo proti lopova svakojaki u državi, da čuvamo zemlju vodu od nas sami i za šta sve ni«. Opalac, mislim se pa za nas se, izgleđe, ko boru i jedni i drugi. Baš mudrijaški, mal od jedni korist pa mal od drugi. No, kažem ja da da kad smo već taki cigurno tu još ima kaki stolac na kojem smo kadgod, makar stolčac, hoklica jel panj. Ako ima hasne. »E baš tako, dida«, Marin će. Jest, Marne, cigurno j’ tako no kako vidim nama j’ uvik potribno da ima makar dva stolca i da rata ne bude. I nema zime za nas nit kraja.