Mlada družba sa slike je snimita avgusta 1954. u dvoru nuz crkvu sveti Lovra u Sonte. Po običaju koji traje još i dandanas, rodovi i poznati kad izajdu sa Božje službe malo zastanu, pa se pozdravu, upitu za zdravlje i šta vam radu doma. Tako su se i oni trefili posli večernje i nako momački i divojački nasmijani malo podivanili. A, tu se eto zateko i slikar i di će se najt bolja prilika za slikovanje od ove?!
Taman su sinoć stigli iz Stapara di već misecima od rana prolića radu po njiva na svi poljcki poslova staparcke zadruge. Oma posli Uskrsa se raščupavala repa. Posli se kopali kukuruzi od ujtru čim se vidi, pa do uveče u osam sati. Najvažniji posov je bio oko žita. Svako je nastojo da redovno obavlja sve poslove i da nikad ne izostane, jel mu je to bila siguracija da će radit na mašine vršalice, to jest da će zaradit kruv za cilu godinu. Izmeđ ti svi poslova se kosilo i kupilo sino. Posli kirbaja je stizala konoplja za sič. Malko vrimena je bilo za berbe grožđa što se ni ni gledalo da je posov, neg radost i veselje. Čim su vinogradi pobrani, stizali su kukuruzi za brat, a onda siča kukuruzovine i tek je onda bio kraj poljcki poslova. 
U grupe ji je bilo oko pedeset. U Stapara su bili na konaku po kojikaki štala. Bit doma nediljom s prolića, liti i s jeseni je bilo štogoda. Nediljom se odmaralo, lipo pojilo i ako je moguće malo štogod i popilo. Obavezno se  išlo u crkvu na misu i posli podne na večernju. Sa večernje mladež se korzirala po korze sve do večere. Lipo se uredilo ko što i vidimo n’ ove slike, samo eto, muškima se baš nije išlo jako na večernju, pa se na njoje taj put zateko samo Pera od cile radne grupe. 
Pera je u odelu po tadašnje mode, a i divojke su sve uredite u pravu šokačku blagdansku nošnju isto po tadašnje mode. Ni jedna se još nije »prirušila« u gospocko. Sve nosu bluze sonćanckoga kroja. Svako šokačko selo je imalo svoje krojeve bluza, sukanja i pregača. Na noga su obule sandale što su pravili sonćancki šusteri. Kike su jim svr čela nakudrane prenajzlima ( napravama grijanima na žari) »na talase«. 
Družba se u korze dogovarala i planirala kako ćedu se sutra ujtru u ranu zoru najt. Di, na koji ćoševa u Sonte. Ko će šta ponet od jila i aljina. Jedampt na dan su jili kuvano, a kuvaricu su izbirali izmeđ sebe. Za njima su iz Stapara dolazili traktori sa prikolicama. Iz Sonte se išlo staparckim putim (danas Staparska ulica), prašnjavim drumom do  Mostonge, a posli Tise, kako Sonćani danas zovu  kanal Dunav – Tisa – Dunav. Ćuprijom se prilazilo priko, a kad je kanal bio iskopan, kompom, pa poljckima putovima do Stapara.
Vidimo ji na slike da su veseli i nasmijani. Srićni su, mladi i zdravi, a imu i posov. Prid njima je još veče i igranka, a već u deset uveče moru bit doma, jel sutra ujtru čim prvi pitlovi zakukuriču moru se dignit, pa orni i žustri it za poslim. 
 Na slike, nama s live na desnu stranu sidu: Marta Lukić Bodišova, r. 1938. Ona je tu najmlađa, tek je 16 godina, što je pribiližito, Martina je pripovička. Marta je danas (13. II. 2022.) jedina živa osoba sa slike. Sedamdeseti godina XX. vika se počela bavit pečenjem kolača za svatove i druga velika okupljanja. Po tomu je cilo selo poznaje. Do njoje sidi Emerka Zlatar Broćina (?), Eva Miloš Mežina (1934. – 2017.), Eva Miloš Šeferinova (1930. – 2015.). Stoju: Ana Šimić Žalimova (1933. – 2015.), Petar (Pera) Jakšić Birđalokin (1937. – 2017.) i Kata Pejić Opacina (1935. – 2021.).
Ruža Silađev