Faljen Bog, čeljadi. Baš sam sad poradio po polju i bio u dućanu donet to malo potrepština što nam triba, a nama matorima baš ne triba tušta koji čega. Pravo da vam velim: tušta tog što ima sad po dućani ne znamo ni za čeg se hasnira. Sad već ima toliko ti huncutarija da čovik ničeg nije željan, a svi kukamo kako ne valja. Ta velim ja vama da sve to valja i triba da svit iđe naprid i da triba da budne za mlade dobro, a nama je svakako dobro. Mi stariji što nam nije po volji nećemo hasnirat pa gotovo. Samo, ne možem da ne vidim. Ta nisam ćorav kod očivi da su nam nadnice borme fajin u nikim zaostatku, sve je očlo u nebesa s cinama a nadnice baš i nisu odskočile. Ne mož se, borme, baš alvatno trošit a ni blizo vardat. Doduše, divane da će penzije fajin otić na gori pa će se valjdar kakogod vratit penzionerima ono što njim odbiveno ovi godina. Kaže ova moja da se to ne brigam, jel još nisam penzijoner a ko zna oćul i bit kako ovi dižu tu starosnu dob da bi mogo otić. Triba to, borme, i doživit. Kadgod nije bilo tako, borme. Kadgod su rabadžije očle već s napunjeni pedest i pet lita, a sad ne mož ni sa šezdeset i još ako si plaćo četrdeset, onda ti odbiju. To je valjdar kazna što je čovik bio vridan, radan i pošten. Kad smo se izdivanili, sam se nakostrišio od bisa kugod moj Roko kad se rasrdi na komšijske mačke. Al on se barem mož izduvat, laje ko lud na nji. Meni, čeljadi, ne vridi ni lajat. Samo bi mi se smijo komšiluk, to jest ono malo svita što je ostalo ode kod nas u Ivković šoru. Izašo sam napolje u ambetuš da malkoc oladim glavu kad napolju duva nika vitrina od gornjaka, a božem prosti i to nije normalno. Duše gornjak, a niki vruć. Ta kad je gornjak bio vruć? Kadgod je tako siko da se sve uši smrzavale i pod ovčijom šepicom, a sad duše a vruć. Bože, sačuvaj i sakloni šta će to bit? Iđe Periša šorom, al nadigo galir od šoferske bunde od vitra pa rondza: »Izem ti ovo vrime, Braniša. Ta otkad gornjak duva mlak? To u naše vrime nije bilo. Neg, šta si se natrćio u ambetušu? Ajdemo kod tebe u kujnu, ja sam se smrzo al baš fajin«. »Divaniš da duva gornjak vruć, a sad ti zima«, velim ja njemu dok se prvi uguro u kuću. »Ti ko da ne znaš. Ta omatorili smo mi, moj komšo. Staje nam cirkulacija, pa nam oma zima. Zna mi i liti bit zima, a kamoli sad.« Nisam tio ništa nadotaljivat na njegov divan, al sam u sebi prizno da je skroz u pravu. Jeto, kad su nam počele ove velike promine, osnivanje više partija i stranaka mi smo bili mladi, svi oko tridest lita, kogod gori kogod i mlađi. A vidi ti sad: dide! A nama sve rđavije i rđavije. Kad pogledaš unatrag, u vlasti stalno ista čeljad. I sad prid ovo novo vokšovanje opet isti na tim spiskovima, kurtala bilo i spiskove. Čito sam digod da se sad smanjio i broj čeljadi koji triba da budne izašlost na vokšovanje. A pravo da vam velim, koliko čujem da svit ni neće izać baš tušta. Samo ti njevi partijaši što dobiju koji dinar i malo ila. Ne znam cigurno, nemojte me držat za rič al tako se divani po selu. Ajd, zbogom, čeljadi moja.