Eto, i ja ću moć kadgod divanit da sam od maloći bio nigdi nikaki član, a što sam unišo međ žene, da ne kažem babe, za to nisam bio kriv. No, sad mi baš ni briga, za ove se u cilom selu divani da su glavne što se tiče študiranja i mudrovanja, a kažu da svi pazu da se njima ne zamiru jer onda bude zla, privrnu je ko čorape stoput, što nje već i bližu i dalju rodbinu unatrag da ne kažem i unaprid. Ko bi reko, već posli prvog divana s njima ni prošlo ni par dana ko da j cilo selo znalo da sam i ja posto kažu »mali od klupčice«. Počeli mi i tentat. Čak je i dada, koji divani sam kad se mora štagod odviše važno odlučit, digo obrvu i reko: »Vid-vid, ovaj naš se rano pokazo«. I ni mlogo vrimena prošlo kad mama kaže da j baka Janja javila da stižu. I eto nisam se ni okrenio baka Janja, Marica, Manda i Tonka doletile. Posidale ko kod svoje kuće i oma počele gunđat, skidat marame i popršnjake, raskopčavat frosluke. Baka Janja, koja je uvik prva počinjala i određivala od čega će se divanit, oma je započela od vrimena, kako joj je već dosta kiše, kaže željila bi vidit malo sniga. Kaže, slušala je ovi dana radio a i na televiziji je bilo baš mlogo od vrimena. Kaže, rekli su da će nam zima bit kako se kaže moderno »prosečna«, a mi b rekli ko i niki, prošli godina. »Jeste, jeste«. na to će baka Marica, »ovi na tim sokoćalima modernim više ništa ne možu pogodit. Gledu nas sa nebesa, di koji i kad oblak iđe, šta koji nosi pa još unaprid a ne možu potrefit već nam sam kažu biće ko što j bilo. Eto juče se smrzla voda u kokošinjcu a danaske muva na pendžeru i na vrati. Sam još leperovi falu. Juče naložili a danaske evo pendžere triba otvarat. Žene moje drage, ja ne znam jel nas lažu jel farbu, što bi rekli, no u poslidnje vrime na tim sokoćalima od televizije kako će bit vrime divanu sam zategnite divojke jel žene više ne mož ni pripoznat šta su. Glavno da noge pokažu ko rode. Čak i moj Mika ko da više gledi neg sluša. Niki dan jedna bila tako opravita da se vala ni smila sagnit, jel bi joj ‘stražnjica’ jel ‘pridnjica’ ispala. Više se vidlo neg što se ni vidlo. I kako će take znat kako će bit vrime za Božić a kamol za Uskrs«. E, mislim se, ovo i ja mogu potvrdit i ja sam vala slučajno slušo kako će vrime bit, oćul it pecat jel nakrunjit malo ručno kukuruza za kokoše. Na to će baka Manda da to sve danaske ni ništa za čudit se, al da čeljade ne zna šta da misli cigurno je. Vamo znu koliko će nam šta narast jel spast u dinar, vala o tom šta ćemo prodat jel kupit da ne divanim, koliko će nas se razbolit i ozdravit jel umrit a vala ne znu oćel sutra padat i šta će padat. Da nam kažu makar koliko ćemo potrošit novaca za grijat se, e ni to ne znu. Sirota baka Tonka došla poslidnja na red da kaže štogod. No, ona mi ko da rekla najpametnije. Kaže »biće nikako, cigorno žene moje drage. Uvik bude nikako. Ako ostane ovako, neće padat. Tu mi ne možemo ništa neg da se moljimo«. Čak je i baka Janja pofaljila baka Tonku kako j pametno rekla. I tako prošlo sat vrimena da se ne okreneš, napolju gusti snig počo vijat a žene onako bisne ko otrov nuz covanje biž kući. A ja nisam stigo ništa ni kazat kako će vrime bit. Mene j za početak vamo sudito izgleda da ćutim i slušam. A kako će i bit vrime? Pa biće vala nikako, uvik bude.