Čeko i dočeko. Došle i Sisvete, a par dana prija došo i moj unuk Marin. Kaže moj unuk onako umilnim glasem: »Znaš, dida, voljim ja odviše i baku, da ne misliš da ju ne voljim al tebe kod baš najviše voljim. Ne računam roditelje, no ti si me ko oduvik najviše pazio i na volju davo«. Eto. A mene srce da iskoči. Moro sam kobojage oče otrisat ko da mi srbu. Da ne vidi suze. I tako on došo i oma se ponudio da mene i baku odnese na groblje, da obiđemo naše. Kaže: »Prvo Vi, dida, pa onda iđem s ostalima«. I tako on nas potovario u njegovu lađu od limuzine, na stražnje sidalo. Nuz put kupili fenjerova pun kofer da ne kažem, pa ošli na groblje. A na groblje došli u najlipše vrime, što bi rekli. Ni dan ni noć. Groblje ko da gori od zapaljiti svića i fenjerova. A u nosu mi ko da i meriši cviće sa grobova. I tako iđemo redom od rodbine do rodbine, veće do manje. Kako iđemo, tako gledim ko da sam prvi put na groblju. Jes da nisam bio u poslidnje tri-četir godine što zbog bolesti i lošeg vrimena, al ovo groblje ko da j postalo veće. Ko da se proširilo. Livo-desno gledim nikake nove staze, pa i širi prolazi međ grobova, pa iđemo. Skrenili desno, pa iđemo nikad stić do bać Ive što j niki dan umro. Mislim se pa mi ćemo na kanal izbit ako ovako nastavimo. Pitam ženu kud mi to vodi, a ona će da ćutim i ne zakeram da iđemo tamo di smo krenili. Našli bać Ivu, pa sad ope desno, ope nikdi iđemo di ne poznajem, prvi put sam tu. Pitam ženu šta j ovo, jesmo mi na pravom mistu, jesmo mi na našem groblju? A ona mi laktem komi i pokaže di je strina Evin grob. I ona umrla prija nedilj dana, a saranili ju ko na groblju u tuđem selu. Bože dragi, di smo mi, u sebe se mislim. A žena će onako bisno da j ovo naše groblje i da se u tri pravca proširilo, da se sade gradu grobnice, da j sade to u mode. Kaže da triba da se radujem što nam groblje ovako lipo i veliko, da se proširiva. Bože dragi, mislim se, pa ova ko da jila ludi gljiva. Kako groblje može bit lipo kad se proširiva, ka j veliko. I tako smo mi zbog mojga gunđanja, a i noge su mi počele odviše bollit,  mal bržje završili naš obilaženje mrtvi. Nuz put Marin svratio pa kupio gistenja, jest da sam zno da ću ruke ogaravit ko odžakar, al uvik sam voljio za Sisvete pojist koji gistenj. I tako smo se mi vrnili kući, a ja se na brzinu smistio prid sokoćalo od televizora, upaljio ga, kad ono dnevnik. I slušam, Beograd se širi, Beograd na vodi, Novi Sad izlazi na Dunav, te se širimo u sijanju i vršenju, te se širimo u puteva, te se širimo u škulama... i tako se mi širimo do neba, reko bi. A kod nas u zadnji deset godina možda se par kuća novi napravilo. No, onda mi sinilo, vidi ti najcrnjeg vraga pa i mi se širimo, Bože dragi. Jedino se mi širimo na groblju. Kako sam vidio groblje sve veće veće i veće. I kako vidim, biće još i veće. I tako selo napreduje šireć se na groblju. Lipo, lipo, baš lipo. I kad na to sve dodam još divan od nike nedilje velečasnog na mise di je reko da se sve manje rodiva i krsti, spisak sve kraći, eto nama veselja. Imamo lipo groblje, a troška za dicu sve manje. A digod se širu, širu... i imu za sve.