Faljnis. Jevo, da vam se potužim: lipo ne znam šta da radim, tako me zdravo boli glava da triba skoro lupat o zid. Čeljadi moja, taki sam, kako veli ova moja, nedokazan. Latio sam se po ovim jesenskim vitrovima opravljat tu ogradu, pa me kandar ošinila promaja da sve zviždi. Sidim ode u litnjoj kujni, ložim polagno u šporelj i kunjam. Sad kugod za inat nema ni jednog od ove moje dvojce pajdaša da njim se požalim. Moždar koji od nji dvojce zna kaki lik. Mislim da ću morat lipo ugrijat dobro vode i naparit noge. Sve je to od noga. Moj dida je divanio da čizma glavu čuva, a šepica glavu kvari. Nije rđavo ni uskuvat domaćeg vina, pa onako vrilog popit jedan lončić i dobro se pokrit dunjom pa se iznojit. Oma ode gripa ko rukom odnešena. Od ove naše pomodacije smo mi ovaki, ja vam kažem. Mani ti, kad se kadgod dobro ugrijala peć pa se silo u zapećak, leđa nasloniš na peć i oma ozdraviš. A sad mi krenemo klimu, ona duva te vruće, te ladno, a oma od te promaje boli glava ko sam vrag a mi se još mislimo od čeg. A vamo nam ovi s televizije i iz novina stalno prave nike štabove, nike specijalne bolnice i još likovima cina ko u trvalo, pa nije ni čudo što smo već postali poplašeni od sveg i svačeg. Mi se ustravljivamo a oni dižu cine u nebesa. Vidim sve borme poskupilo, i kruv a nisu tako masno vaćali buđelar kad su plaćali žito. Doduše, lipo mi još baćo divanio da se uvik sve slomi na seljaku. On radi, a drugi se sladi. A baš je tako. Sad sam i ja uvidio. Lipo ne zna čovik šta radit. Mašine kod nas mali stare i taru se često, sime i veštak očli u nebesa. Sad triba već dat četri metera žita za meter veštaka, a kad smo imali naše fabrike mitrađa bilo je meter za meter, a di koji još i manje, da vam ne divanim. Litra mlika je bila ko litra nafte, sad triba tri dana muzit kravu za litru nafte. Periša me, jevo, oma s vrata napo. Čim je ušo veli: »Šta oćeš, ta ne vidiš da se niko ne laća posla al zato limuzina ima kugod nigdi, u svakoj kući ima svaki član familije po jednu limuzinu. Kadgod je bilo jedna jal dvi ode kod nas u čitavim Ivković šoru, a ovi što su na vlasti oma vide di mož pokupit novce pa gorivo dižu li dižu. Zato se ove letrične ni ne mogu raširit. To ne valja ni naftašima ni vladarima«. Gledim ja u njeg, a on ponosan kugod da je isiso svu mudrost svita, pa se mislim, ta malo je on i u pravu. Dosta je dobro svatio, al ne mora bit svima ta cina. Na priliku, ima država di su uveli tu zelenu naftu za poljoprivredu, lipo oslobodili svi ti poreza, a kod nas samo državna vozila koriste tu jeptinu. Niki dan mi deran divani da je u diplomacko vozilo na pumpi cina manja neg upolak. Pa šta onda divanit, ko se to stara za svit? Ja vam velim: borme niko. Svit mora ćutit i trpit, dokle mož trpit, a cigurno će bit još lipče. Čekajte samo kad na godinu opletu reštanciju, a pravdaće se da su skupo platili kuruze i cincokret. Vidim ja da nije bio divan u vitar onaj kad je pridložio baći da proda zemlju da se ne uplisnivi. Neg, dosta mudrovanja i kukanja, triba ić namirit, josag ne razumi što sam ja bengav. Zbogom, čeljadi moja.