U okviru projekta 52 tjedna etnologije u Tavankutu koji organizira Galerija Prve kolonije naive u tehnici slame i HKPD Matija Gubec u Tavankutu je početkom ovog mjeseca priređena pomalo neobična izložba pod nazivom Špajc. Ova izložba slatkih i slanih delicija, ukrašenih štelazija te pomalo zaboravljenih predmeta bila je povod za razgovor s autoricom Ksenijom Horvacki.
Špajc, koji je uglavnom neizostavna prostorija u svakoj kući, krije brojne delicije, ali bi ga na neki način mogli okarakterizirati i kao ogledalo domaćice. Pun je svega i svačega, rekli bismo omiljeni kutak u koji se rado vraćamo.
Neizostavni dunc
Špajc, špajz, smočnica, spremište... više naziva za jednu, obično najmanju prostoriju u domu. Upravo ova prostorija u kojoj je naša sugovornica svakodnevno, potaknula je Kseniju »običan špajc« postaviti u izložbeni prostor, a da je u tome uspjela govore podaci da je ova izložba na društvenim mrežama dostigla (za sada) najviše pregleda. Zapravo, te obične svakidašnje stvari nam često nezapaženo prolete kroz život, ali valja, kao i u ovom slučaju, zastati, zaviriti i pogledati što sve krije špajc.
»Ideja je nastala spontano kroz razgovor s organizatorima, i to baš u vrime kada sam ostavljala dunc od brisaka (kompot od bresaka). Kad smo se dogovarali oko postavke, kazala sam da želim da u mom špajcu ima i postavljena žena, reduša u radnoj bunjevačkoj nošnji. Mislim da sad već malo žena ostavlja zimnicu ko kadgod. Jednostavno, neke stvari lagano odlaze u zaborav i upravo mi je to bio motiv, sačuvat bar mali dio onog što imamo, a tko zna možda na ovaj način i koga potaknit da se oproba i u ovom poslu«, priča Ksenija Horvacki i dodaje: »Jasno je da je sada drugo vrime i da mnoge žene ne stižu zbog posla ili im je jednostavnije ili čak misle jeftinije kupit sve gotovo, ali domaće je uvik posebno, spremano s ljubavlju za sve ukućane. Moram bit iskrena i kazat da ja još uvik imam veliku pomoć moje mame, pa i dice koja isto to vide, žive, pa se nadam da će jednoga dana i oni nastavit tako.«
Ksenija je, kako je rekla, duncovala još s majkom Margom, a kasnije i s mamom Cilom i u tome je odrastala, te joj ovaj posao nije bio nepoznat.
»Mislim da se kod našeg svita, bar kad su u pitanju kaki veći sveci, ne mož zamisliti užna brez dunca od brisaka, jel krušaka, zerdelije, višanja, šljiva... Briske smo godinama ostavljali – duncovali. Majka je uvik anšlogovala, mama je mećala u vinobran, a kasnije sam počela pravit briske s limuntusom. I to tako da briska kad se očisti odstoji u vodi u kojoj ima limuntusa, tako neće pocrnit. Posli tog je i u čistoj vodi obarim. Povadim i poslažem u boce i zalijem skuvanim sirupom. Zatvorim boce s metalnim zatvaračem i ostavim i tako da se lade. Na jednu bocu od 7-7,5 dcl iđe 4 kašike šećera. Još dok slažem briske u bocu obilužim one koje su najlipče, da to bude za Materice, Božić... a one sitnije iđu za poslendan«, kaže kroz smijeh Ksenija. Na štelaziji na izložbi nije bilo samo dunca od brisaka, nego i od višanja, a osobito nas je dojmio dunc od šljiva.
»Dunc od šljiva nisam godinama ostavljala, i onda sam svatila da naša dica ne znaju da dunc može bit i od šljiva, to mi je bio okidač da ponovno krenem ostavljat ovaj dunc, koji je izvrstan.«
Nepisano pravilo kod dunca je da se ne može načinjati do Materica, Božića..., a danas, po riječima sugovornice, to bude i malo ranije, eventualno krajem studenoga, za kaki svetac.
Nove mogućnosti
No, novo vrijeme donosi i nove mogućnosti, a i brojne olakšice uz pomoć postojeće tehnike i brojnih kućanskih aparata.
»Kad sam se udala i postala domaćica, počela sam tragat i za novim receptima i isprobavat kojišta novo, odnosno starim receptima dodat novo ruvo. Tada sam s mamom zaminila mista, ona je mene puštila naprid, a ona je zauzela moje kadgodašnje misto pomogača. Rado isprobavam nove recepte, a kad štogod isprobam i svim ukućanima se sviđa, onda se to godinama tako pravi. Puno stari recepata sam zadržala i danas, al sam prilagodila način pravljenja današnjim uvjetima, teknici i mogućnostima. Mama i majka su uvik, kad je u pitanju pekmez kuvale ga od šljiva i zerdelija, i tu je bio kraj. I sama danas pravim taki pekmez, ali i dodajem štogod novije, pa, primjerice, kuvam pekmez di mi je osnova šljiva, a dodajem i crveno bobičasto voće. A kad počne malina, kupina, ribizla, višnja, borovnica... sve kupim i stavljam u zamrzivač, pa kad prispije šljiva dodajem osnovnom pekmezu od šljiva«, otkriva nam svoje kulinarske tajne naša sugovornica.
Svašta se od nje može naučiti. Otkrili smo kako pekmezu od šljiva možete dodati i cimet, vanilu, crnu čokoladu za kuhanje... I tko zna što sve ne. Također, još jedan zanimljiv detalj koji itetkako skrati vrijeme pripreme:
»Sve što možem sam pojednostavila, na priliku kuvanu paradičku ne livam više u litereške boce nego u duncoške od 7 dcl. Zato što mi to mašina za sude opere, a ne ja... Kadgod su se cili dan prale boce za paradičku, a ovo mi veliko olakšanje... Teknika je tu, zašto bi morali radit sve isto ko prija 50 godina? To su te male olakšice, koje nam mogu ubrzat i olakšat pripremanje zimnice«, pojašnjava Ksenija.
Obvezna »postavka«
Kada smo već krenuli podalje od slatkog i došli u onaj »kiseli« dio špajca, naša sugovornica nam je otkrila kako se kod njih krastavci obavezno ostavljaju s hrenom i koprom, a kisela paprika (cijela) s češnjakom i celerom, a nađe se i po koja bočica neke »novije« zimnice: miješanih salata, raznoraznih paprika...
Ono što je sugovornica istaknula u razgovoru jest da svo voće i povrće koje uzima kupuje od poznatih ljudi koji joj garantiraju kvalitetu, gdje zna da je voće još tog jutra bilo na drvetu. A kako je rekla, od lošeg voća ne možete napraviti dobar pekmez ili dunc.
Neizostavni dio svakog špajca, pa tako i ove postavke bili su kačica s mašćom, protak za taranu, sinija, oklagija, vajling (veći-manji), naćve (drvena posuda u kojoj se zakuhavao kruh), pasirka za paradičku, krumpir, luk, a spomenule smo i brašno, šećer, rakiju, vino, iako to sada u ovoj postavci nije bilo.
Kroz razgovor, pa i smijeh, spomenule smo i to da je nekada u špajcu obvezno visila po koja divenica, krvavica, šunka, čvarklin, pola slanine... No, izložbeni prostor se ipak u dobrome razlikuje od špajca, ali eto ideje: možda se može napraviti postavka »visećeg« dijela špajca.
Kad bismo danas zavirili u špajcove po kućama, vjerujem kako bismo u njima mogli još štošta naći, ali što god u njemu držali i čuvali, morate priznati da i špajc ima svoju posebnu čar. Osobito kada znate da je sve ono u njemu netko napravio s ljubavlju.
Ž. V.
