Vi dana kako se bližu berbe grožđa prolistala sam slike u nade da ću najt štogoda što biliži vo vrime. Vrime koje je kadgoda davno u mojemu ditinjctvu bilo vrime radosti, branja grožđa i uživanja u jilu i pilu.
Sliku sam snimila 20. X. 2016. U to vrime berbe su već prošle, ako ji je i bilo digoda u selu. Bila sam pozvana da snimim prizor. Stojala sam zapanjita isprid rastavitoga bureta od 700 l. Više nije bio potriban nikomu i njegove duge i obruči će se iskoristit za štogoda drugo. Cigurno je da neće za no zašto je bure bilo napravito.
Prvo što sam iz prošlosti u mislima vidila je kolona drveni kola natovarita sa jednim, jel dva taka bureta. Na koli sidi i čuči čeljad, digod ima maličicko mista. U bureta su potrpana dica. Jedni su još sanani i čupavi i svakaki, al radosni za put na Kričković, Livadice, Jaroš, Medan, jel koju drugu stranu sonćanskoga atara. Ide se u berbu u vinograde. A, vinograda je bilo tušta. Sonta je na brigu sa tri strane i svud ji je bilo, pa i na ne strane di nije na brigu.
Kola za kolma u kolonama se nižu na sve četiri strane sela. I svud u koli ista slika. Čeljad i dica, a kad se pridveče napunu bureta grožđom niki će morat pišice iz polja natrag u Sontu. Ništa ne maru, jel sad su svi srićni i veseli, jel se bere no za što se cilu godinu radilo. U proliće, u marcu misecu loza se orizala, a najbolje posli sv. Grgura, jel »kadgoda na mrazu Grgur i janjce prži« čokoće odgrnilo i čekali se prvi lastari. Kad loza fanj razlista i ako oko Bršančeva projde cvit, oma se vezala i špricala, prija, samo sa krečim i galicom. Cilo lito su vinogradi brižno okopavani, zalamani kad god je to bilo potribno i čuvani od lopova. Briga oko vinograda je bila velika, jel »vinogradu triba sluga, a ne gospodar«.
Dica su najviše uživala u vinogradima za vrime lita. Svi bi da budu pudari i pudarice, pa čuvu vinograd svaki dan. Kuvu fruštuk i ručak u krstolicama i krstolama od tuča, na sađakovima. Peču slaninu na ražnjeva (madžaru) kuvu bećara od sose, paprike i luka i izmišljavu jila kaka se doma i ne kuvu. Pivu, podvikivu, metu stazice po vinogradu, utecavu se sa pulinima… »Pudarica ne pudari grožđe, već pudari da se razbećari«.
Na putu za vinograd kola propadu kroz debeli prav, pa se za nama od njega dižu oblakovi. Berba je zadnja prilika da se izbećari, pa se iz bureta na koli čuju dičji glasovi »i-ju-ju« i stariji jim pripomognu. Grlo zaboli, malko se utišamo, al kad kočijaš vikne: »Jel, vi tamo natrag u bureta, jel to ko umro? Jel, kogod možda bolestan? Jel, možda nikomu grlo boli?«, oma se zategne pisma isponova da ne bi možda kandžija zafijučkala svr glava. 
U vinogradu se svi raspodilu po redova. Dica dobiju tepcije. Nji podmistu pod bilu atelu da imu što manje za kupit, jel tako većina puceta spadne u nju. Zabolu kolina od klečanja i čučanja, al niko neće reč da mu je teško, pa da vada ne dobije slatka vina?! Priko cila dana se bere grožđe, kupi sa zemlje, nosi u košarovima i putonjama u bureta na koli. Ona stoju na početku vinograda, a nuž nji svezani konji na malo dužje štrange, tako da mogu okolo pasit i odat. Pulini trču po polju. Vrane graću, škvorci u jatima nadleću. Nadu se pabirčit posli nas.
Danas ritko ko da ima vinograd. Mada po malo loze ima skoro svaka kuća: »Ta, neću vada it kupit grožđa na pijac?!«. Ostalo je u šokačke krvi, al pravi vinogradi su nestali, a sa njima i lipi običaji i životne radosti bogate plodovima zemlje. 
Na berbe grožđa još potsiti »Grožđe bal« koji svake godine izigrava KUD »I. L. Ribar«. Ve godine je održan devedeseti put.
Ruža Silađev