Prošlo godinu dana, a ko da j danaske bilo od kad sam bio vatat somove, što bi ja reko donet somova, pa prošo ko une  pripovićke: »U ribara mokre gaće, a sa ribom ne zna šta će« i evo se ukazala potriba ni za somem već za za makar jednom štukom, što bi mi rekli »mandom«. Javili mi da naš unuk Marin dolazi iz Minkena za Sisvete i da j poručio da bi jio riblji paprikaš i to mišani, ako mož sa štukom. Oma j žena rekla da iđem kupit jednu štuku za pomišat. Jel saj vrime kad se vatu pa ji mož nabavit. Mislim se ja di da iđem kupovat kad ja mogu i uvatit štuku, što bi mi rekli »mandu«. Da Vas sam podsitim: »manda« je štuka od barem 3-4 kile, onaka zagoriti zeleni leđi, ko da ima »mava« (mahovine) na leđi. Nisam tio nikom reć da iđem na Dunavac uvatit »mandu«, jel mi ne bi pušćali cigurno. Polako sam se išunjo s motkama pa pravac na Dunavac, što bi rekli. Silom sam otključo roždavi ćilit i odveslo do mojga starog mista. Drezga spala, ribice se sakrile. Sade »mande« moru bit gladne baš onako. Najviše sam se brinio kako ću ribica uvatit, no uz Božju pomoć uvatim ribica, crvenperaka pa zabacim. Sunce sja, jesen prava, lipa, no voda mirna, ni talaska. Mislim se to ni dobar znak al vala su »mande« tu. Sidim tako par sati, ni da šplecne. Već mi stražnjica počela ladit. Ladna bome ova sidalica a nisam vankušac pono. Vidim, ništa od vatanja, pa da mi mrak ne uvati pokupim motke i moram priznat već baš silom odveslam do obale. I da skratim: moje vatanje štuka, oma da kažem da su mene na vrati od kuće uvatili. Ljudi moji, to j bila vikanija, svašta mi ova moja žena navikala, ni za kazat. Ona vam nadglasa deset gusaka. Sam je poslidnje bilo da j već u mesnu zajednicu tila već it javit da sam nesto, pa i policiju zvat. Bože dragi, mislim se, pa kako se čovek od sto godina može izgubit? No, ni mene tako lako uplašit. Već sam u te vike vidio kako ću nabavit »mandu«. Triba sam sutra pridveče otić na most za Kazuk. Priko njeg moru proć svi što iđu pecat, od Starog Dunava do Halasice. I vala ću nać kogagot ko j uvatio da mu odviše ne triba i kupit makar ako ni »mandu«, onda štukicu. Tako se ja sutra ope išuljo potli podne i nikako dovuko do mosta. I ni zadugo počeli dolazit. Prvi naišo bać Iva, što ga zovu Alas. Mislim se sa ćemo cigurno trgovat. Pripozno mi i ni ni strnio motor redovno, a počo se već žalit kako ni da šplecne, kako se sve zasulo, kako još malo pa će mo moć prigazit te naše vode, na suvom pecat. Vidim ja da ne vridi ni pitat za trgovinu. I tako još nji pet-šest, ni »m« od »mande«, a ni štukice. A svi se žalu kako su platili dozvolu, a štuke ni za lik, kako j ritko lipo vrime za vatat štuke, kako j zimus sve bilo najllipše za da »mande« bacu ikru i kako j sad ribica teško uvatit i triba da su »mande« gladne, kako j klima kriva, nuklearka u Madžarske. I šta sve još ni. E mislim se, kadgode je štuka bilo ko korova. Dvorovi su smrdili od sušiti štuka. Perkelti se kuvali. A ribljeg paprikaša bez štuke, pa to nis mogo ni sanjat. Vidim ja da bi danas našo lakše lik za koronu nek »mandu«. Mande ni za lik a kamol za našeg Marina. A što j nagorje je što se ne zna zašto. Evo će mračak i već čujem ženu kako ope viče i zanoveta di sam, šta sam. Al njoj ko da ni jasno da triba »mande«, a »mande« ni za lik.