Faljnis, čeljadi. Jeto, mi se skupili ode na prigrivku da uvatimo malo ovog jesenskog sunca i da se izdivanimo, bar kad više ni televiziju ne možmo čestito gledat a da se ne naživciramo s kojikaki pripovitkama o tim kako nam dobro i zdravo lipo, a svi mi znamo da plaćamo najskuplje gorivo, ulje, meso a i još tušta tog. U tim takim divanu sam se moro i smijat kad je moj rođo Joso kazo da jeto pravimo i prugu, pa kad jedared budne gotova možmo lipo otić u andraka. A i to kaki smo friški na poslu, čeljadi moja, neće borme bit oma. Gledim na našu lipu Varošku kuću i na njoj piše da je opravljena za četri lita, pa pozorište, mislim ono staro isto. Latili se ljudi, zapeli i etogac – gotov poso. A imali su siroti samo lopate, ašove skovane taljičke od dasaka, a ovi sad gepezi imadu sve ništa na pucad, velike mašinetine, kranove i šta ti ja znam a triba njim dvadest godina da to oprave, i to od cakla i pleva. Ha, čisto se mislim koliko će to fajin durat. Da ne bude kugod onaj što je tute u Ivković šoru ziđo parasničku peć od bubalja  kod jednog gazed. Da ne duljim, lipo on opleo bublje od blata i ražene slame, pozabado i jednu na drugu svorbovim prućom. Kad je zgotovio poso, primio nadnicu i gasa na šor. Gazda ušo u sobu, a peć se raspuzala. On šta će siroma trk šorom za majstorom pa ga zaustavio: »Ta, majstore, ko ga njezinog, peć se srušila«. A majstor će natrag: »Ta ne mož ti trvat sto godina«, sio na biciglu i tiraj dalje. Tako i ovi novi majstori: zalipe malo tute stiropora, vamo stirodura, zamažu i gotovo. Našem Ivi Dugačkim posli došle kokoške i »opravile coknu«, skroz do cigalja isćibale. Kad nam se požalio, Periša ga utišio ričima da zdravo često namiriva pilež. Veli da su zbog tog kokoške pobisnile. »Dosta je njima bacit kuruza svaki drugi dan, ne mora baš svaki«, veli Periša ozbiljno. Neg, vidim niki dan na ovim sokoćalu da je bila proslava rođenja bana Jelačića i da je bilo fajin svita. Sićam se i ja sam kadgod uvik bio pozivan na taj svetac. Doduše, to je bilo davno. Kad je našim svitom vladala druga vlada, onda je borme mogo makar ko tamo dospit, svakom su bila vrata otvorena. Sad borme nije tako. Jal zbog ove korone jal čega drugog, al borme nije. Doduše, da vam pravo izdivanim ja se sad ne bi borme ni volio baš gurat. Sićam se te njeve gošće iz oni devedeseti strašni vrimena. Nije baš zdravo borme volila i poštivala naš svit. Sad odjedared glavni gost. »Al, ona je član velike skupštine«, veli mi Periša. Ja, čeljadi, ne marim da je član čega. Vuk dlaku minja al ćud nikad, kako je divanio moj dida. A on nije divanio u vitar, makar se taj divan nije komegod ni sviđo. Sad kako ispadne. Doduše, malo-malo pa moj divan ni ne objave. Vele: morali smo metit važnu reklamu. Pa nek, čeljadi moja, jal te? Mi smo strpljen svit. Imamo nas sedamdest posto ikavčana to po stranice novina, al dočekaćemo nedilju dana. Nismo valjdar mi bunjevački Rvati lakumi. Neg, ajd, zbogom. Iđem namirit.