Faljnis čeljadi moja. E da vam se pofalim, ja borme natuko šezdest Božića, šta da vam velim, ode kod nas na salašu u Ivković šoru kadgod nije baš to slavljeno bog zna kako. Kad sam ja bijo deranac na taj dan se skuvala malo bolja užna, baćo i nana me malo izvukli za uši da bolje rastem, čestitali i eto rođendana. Vamo posli se i ode odomaćila ta moda velikog rođendana, te torte te ketering te ovo i ono, gostivi ko u svatovi, malo masniji su još i svirce pogađali. E kod mene borme ostalo ko kadgod, starovinski, skupijo sam moju dicu i unuke, došle mi i komšije, opravijo dobar paprikaš i napeklo se koji kakog mesa, bili mi brat Ive iz Mirgeša i snajka, lipo se izdivanili i nakomedijali, doduše bila je i torta al nikako se sa svićama nismo mogli snać, ta ko ga je njegov da sam kupijo toliko svića koliko sam nasajko lita moro bi potrošit cijo ‘onorar a i svićari bi morali radit u tri smene da oprave tolike sviće. Ovo poslidnje je uncušag od mog pajdaša Periše, samo se on uvik siti svega što ne triba. 
Niki dan sam načito u novinama da se po Novim Sadu stalno mažedu po kućama, najčešće se crtadu zastave, oma sam se sitijo kako smo kadgod bože poštivali i volili tu našu staru zastavu, u vojski, na radnim akcijama se dizala i spuštala svečano svako jutro, a sad se koliko sam ja skonto u ovoj mojoj paorskoj glavurdi snjom pravi nika sprdnja i crta se makar di. Čeljadi moja počelo je niko čudno vrime, više se ništa ne poštiva, nikom ništa nije više vridno, dokle će to trvat ja vam neznam kast al da nije dobro nije. Kad god se ti borme nisi smijo komedijat stakim stvarima, oma bi nagrebusijo, a sad koliko vidim, nikom ništa. 
Neg eto i kru’ nam očo gori za dvajst dinara, a Joso će: »Kaki dvajst, šta je tebi rođo veli on, ta nije očo dvajst neg deset«. Oma sam se nasmijo i sitijo ga da je sadašnja vekna samo po kile, a ne kilu ko kadgod. Al ne bojim se ja da sad nećedu oma nabit porez, koji kaka simena i veštake, a o gorivu ni ne divanim, ono je već dobrim u nebesima za običan svit, a tek ove registracije tek gule običnog čovika Sve mora radit ama baš sve, kuka Periša da do sad nije ni znavo da mu se priko struje klamaje ogledala a upalit i ni sad nezna doduše pokazo mu čovik na prigledu kako se palidu al on veli da je opet zaboravijo, a nesmi napamet pritiskat pucad. Mi smo ga ismijali al kad idućeg miseca mi išli nećemo se lipo provest, ni kod mene na limuzini ne radidu te špricaljke po pendžerima, ja kad me oblije kaka kamijončina prljavom vodom, ja lipo stanem nuz kraj pa saperem iz plastične boce i otarem krpom, ta barem ovi plastični boca imade koliko ti bog oće, svudank nuz put i skupljadu radnici što se staradu o drumu, veli mi jedan moj stari još iz škule pajdaš da su morali već opravit grupu radnika da samo spremadu pokraj druma, eto doklen je došla naša »kultura«. Ne znademo šta bi lipče obukli jal obuli, ridikeri vaki naki, a kad popijemo jal pojidem vućimo kroz pendžer od limuzine. Žalosno je i ja velim al istina skroz. Neg ajd zbogom, iđem namirivat.