Eto i do mene je došo divan da se u fodbalskom klubu prominjio trener, da više nismo poslidnji već treći od natrag. Kako mi noge odavno ne služu, čeko sam prvu priliku da zamoljim mojga unuka Marina da mi odnese, da ja to vidim iz prve ruke kako naši tiru. A i on se sade već dosta razumi u sve i svašta pa će mi cigurno bit od pomoći. I tako smo prve nedilje ošli mi zajedno gledat naše. Došli, pristavili se na najllipše misto. Vidim štagod baš i nema svita da j došlo navijat za naše. Kadgod bilo u tri-četir reda, moro si se borit za dobro misto za gledat. Sićam se, i iljadu navijača dolazilo navijat za naše. Dok smo čekali da počne ja malo podivanio sa ovima oko nas. Pitam je za novog trenera, čiji je, jel dobar... Pitam ka j tiro za nas, jer uvik su  naši treneri bili i naši fodbaleri. Oni od »Oblakovi« jel »Živkovi« uvik su imali dobre sigrače koji su kad su se pristali fodbalovat potli  trenirali naše. Mislim, cigurno j trener od nji, od čiji bi bio. Kad ono niko ne zna čiji je novi trener. Taman došo Marin s kartama pa ga priupitam za trenera, čiji je. »Znaš dida trener ni naš, ni iz sele«, Marin će. Bože dragi, kako ni naš, baš mi pogodilo. »Jel, Marne«, pitam ga, »kako to ni naš, ko ga metnio od toliko naši?«. Marin će: »E, dida, dida, nova uprava i klupska politika je tako odredila«. Pa dobro, mislim se, ako j nova uprava i politika al ona triba naše da meće a ni sa strane. Pitam ga ko j glavni u te uprave. Mislim se ako j kaki od »Oblakovi« jel »Živkovi« glavni ta j cigurno dobrog metnio pa makar i ni naš. »Ma, dida, glavni u uprave nije naš, i on je sa strane«. Pa kako to, mislim se, uvik je glavni u uprave bio onaj koji je bio stari fodbaler, kojeg su poštivali svi, pa još ako j imo i malo novaca, to j bilo radoša što bi rekli. Pitam Marina zašto smo njeg od svi naši uzeli. Pa on ima najviše novaca i obećo sve i sva. Da će nam bit bolje, da će ulagat. Pa sad i dobro plaća fodbalere, Marin će. Bože dragi, mislim se, sve gorje do gorjeg, Mi u poslidnje lige, nemaš ni di ispast pa će mo još plaćat komugod. U naše vrime nikad nismo gledalli u novce, tirali smo iz ljubavi što bi rekli. Od ovog divana mi već ni bilo dobro. Dobro što su fodbaleri istrkali na teren pa j divan pristo. Gledim ja u naše, pa se čudim da nikog po forme ne poznajem. Pa još ka su protrkali nisam mogo pripoznat nikog, jel na dadu, čiku didu. Kod nas si mogo pripoznat ko j čiji po tom ko kako trči, tira glavom, uklizava, da ne kažem i cuje. Oma mi tu bilo sumnjivo štogod, te ope pitam Marina nek mi kaže ko je koji od naši igrača, čiji je, pa da vidim kad jel na dadu, čiku, jel didu ako j iz kake čuvene fodbalerske loze što bi rekli. Vidim Marin vrti glavu, ko da baš i nema volju odgovorit. Vidim, pravi se grbav. »De kaži dete šta ti pitam, šta se migoljiš?« »E, dida, dida drž se jel ti se ovo što čuješ neće svidit.« Ajd, mislim se, da čujem šta j to tako jezovito. »E, dida, vamo na terenu nema naši. Sve su ovo profesionalci što tiru za novce.« E, sade mi prisiklo ko ni skoro pa ću ni pet-ni šest: »Vodi ti mene kući, Marne, da dragog Boga više zalud ne spominjem«. Ja došo gledat naše, pa kaki su da su, kad ovo ispalo da sam došo gledat naše koji nisu naši. Ovo što mogu gledat tu mogu i na televizije, sam ću gledat Real, Bajern jel Barcelonu. Kako vamo stoji: i oni su naši.