Sonćani su vršalicu za vršit žito zvali mašina. Na slike koja je slikovana u lito 1957. vidimo dil vršalice, tj. elevator, a ispod njega kamaru slame, koju je on nano u toku rada. Isprid su radnici iz Sonte, srićni i zadovoljni, što je stigo »Jezuš«, kraj žetve i vršidbe.
U to vrime svaki naj koji ni imo zemlje, bijo je srićan ako je dobio misto na mašine, bilo u svojemu selu, bilo u tuđemu. Posla nije bilo dovoljno u Sonte, pa su tako i vi radnici potegli u Doroslov na posov kod bogati gazda Mađara. Za dobit misto na mašine moralo se radit na svi ranji radova u polju već potli Uskrsa. To je bilo okopavanje i plivljenje repe, kopnja kukuruza, košnja i skupljanje sina ko i drugi poslovi kod gazda. E, kad si sve to obavio i po suncu i po kiše i vitru, zaslužio si da ideš na mašinu.
U vrime vršidbe vi mašinari su stojali i bili na konaku u Doroslovu. Spavali su po gazdincki štala, pod kamarama slame i sina pod otvoritim nebom. Jel, poslovi su bili veliki i zaktivni. Žurilo se prid oblakovima da žito ne zakisne. Dešavalo se da pokisnu snopovi zdeniti u kršće na po njive, jel na guvnima u kamarama. Čim zora zaplavi, mašinari su se dizali i cili dan radi do kasno uveče. Ni se moglo putovat do Sonte doma, mada je 6-7 km od Doroslova i gubit vrime u putu. Pod kamarama, jel u štale je napadala svakaka gamad, komarci, muve, miševi i pacovi. Rana je visila u šokačkim torbama (bile su ko ranci) u štala po živoka i greda, pa su onda kadgoda i nezvani gosti pojili ranu. Jedamt na dan radnici su morali imat jilo kašikom. Izbirnili su međ sobom kuvaricu i obično pridveče pristavljali ranu u velikomu kotlu. Kuvarice su pomagale ostale žene, a muški su zoto vrime, podmazivali strojeve, proveravali kaiše, količinu vode iz bezbedni razloga, sve dok se vidi. Do potpunoga mraka.
U »tuđemu« svitu se nije puno moglo pirkat. Dobro je bilo ako je bio blizu kaki kanal, jel bara, onda su se posli posla mogli okupat. Vršidbe žita su trajale već od konca juna, cili juli, pa kadgoda i cili avgust. U toku te sezone radnici sa slike su bili možda dvaput, jel triput doma u Sonte. Malo je reč da je rad na mašine bio težak. Za današnje pojmove bi ga mogli svrstat u neizdržive, ali najnezgodnije je bilo sabiranje plive ispod stroja, koja je letila na sve strane. Nije niko imo očale, već kojikake krpe priko nosa  i očiju, jel stare tanke čerape da mož bolje gledat kud ideš i šta radiš. Pilice su se nemilosrdno zabadale u kiku, oči, uši, a ne smiješ stat, jel će ti stroj zatrpat. Prikupita pliva se metala u krošnje i dvi po dvi žencke su je prinašale do plivnica. Mater je često znala reč ko i druge žene: »Proklete bogataške plivnice! Visoke i široke, a gazda ti stoji na vr glave i gledi oćeš li dobro nabit plivu do plafona. Znoj ti curi svud, pa nit vidiš, nit čuješ. Kuplješ se u njemu i strepiš oće li se pliva srunit nate i zatrpat ti«.
Na dan se moglo zaradit oko 30 kg žita. To što se na vršalice mukotrpno zaradilo, to je bio kruv za cilu godinu. Svaki siromak je željno očekivo da ima makar po lanca svoje zemlje. Na tomu komatiću zemlje mogo je posijat jel žito, jel kukuruze, koji bi mu bili rana za marvu i živad. Čak i bećarac piva o tomu: »Koja ima polić, dva na Grede (dil sonć. atara) / ne triba je ni prelja da prede«.
Na slike su možda sve Sonćani, a ja pripoznajem svoju mater Anu Miloš (r. Đurkov, 1927. – 1993.), s live na desnu stranu druga osoba što čuči. Ima na glave bilu maranku, bilu bluzu (gornju zoru) i tavni pregač. Pripoznajem i tetka Antuna Đanića, Tunu Đaninoga (r. 1931. – 2007.),  sedmi u redu »stojača«, u šeširu i gol do pojasa, a u bili gaća. Kako i ne bi kad su mi ostavili ovu lipu sliku da ne zaboravim kako su oni živili i borili se da sagradu kuće i izranu svoju dicu.
O slikama se često divanilo u našima familijama. Prigledale su se na svakakima okupljanjima za vrime blagdana i prela. Dobro je. Tako nismo puno zaboravili iz života naši najmiliji.
Ruža Silađev