U poslidnje vrime se najpametnija klupčica ni baš proslavila rešavajuć naše brige kad evo ti nove brige. Taman Coronu ko zaboravili, komarci, obadovi i muve  se pritajili a sad svi upiremo oče u nebo.  Kako mene ne napušćaje volja i želja da uvik sve znam iz prve ruke, glediim da ne promašim  prelo na klupčice. Zato sam i danaske na vrime zauzo položaj s one strane tarabe i naćullio uše. I eto ti koda je vitar nosi stigle Baka Janja - štukina, baka Tonka -oblakova, baka Manda - sovicina i baka Marica - striljina. Baka Janja brez čije prve, što bi danaske rekli „uvodne“ riči ništa ni moglo počet oma j pridložila da ne triba čekat da nevolja dodje ka j kasno već već se oma triba borit. Kaže ženama da se eto i ove godine ponavlja isto, a to je da su velike suše a da kiše nema. Da se oko sela crni od oblaka svaki dan, da grmi-dućka po cili dan i noć a da su zapare za poludit kako za čeljad još gorje za stoku. Da nas kiša obilazi a da j atar žedan, željan kiše ko njezin čovek ladnog špricera. Baka Tonka skoro uplakana kaže da j na televizije gledala da j u Nemačke i Austrije bila taka salauka, da j vitar nosio krovove, rušio kuće, da j spalo toliko kiše da j voda poplavila čitave gradove, da su limuzine plivale ulicama ko čamci, da j bilo mrtvi koda j najgori rat. Čudo j kaže da se to moglo desit na tom zapadu di svi sve znu i di je sve uredito da bude lipo i cigurno. Baka Marica za koju su svi znali da j najbolje informisana kaže da se ne čudi ovom što se dešava jel odavno baš u svitu čeljad ne poštivu dragoga Boga pa se čak i bacamo na njeg što bi rekli, al se čudi tom što j danas svit očo na misec, izmislio da skoro sve može it na struju, da čeljade ne mora više ni radit već da  misto njeg radi nikaka mirakula što zovu robot, da gvozdene ladje od više iljada ljudi idju Dunavem i morjem, da na onom malom sokoćalu što zovu mobitel mož vidit na čemu svit stoji, da vala već srce i dušu mož  zaminjit a da svit ni mogo napravit da ne pada led i vitar da ne duše tako da i kuće ruši jel odnese. Da za tako malo vrimena mož ostat brez svega, pa čak i brez života. Baka Manda sva u čudu pita s čim će mo se mi borit protiv take nevolje ko što j salauka, vitar i led i kiša kad tu bogate države i cili svit ne možu ništa. Kaže da j čula da smo kupili i dobili tušta tenkova i aviona, svakojaki čuda, da  imamo dosta svakojakog oružja, kako kažu na televizije najviše od svi komšija, pa misli da i to triba upotrebit protiv salauke ako triba. Baka Janja će, pa Mando ti divaniš koda si s kruške spala, pa mi imamo najveće, najjače oružje, to j molitva, te da ćepo zadatku ona već danaske it kod velečasnog i potirat ga da sutra na u nedilju na mise pozove narod da se idjemo moljit kod Svetog Ivana, za lipu potijanu kišu. Druge nam nema. Sva u čudu će baka Janja. Na to će sva zbunita baka Manda pitat jel triba da kažem da se moljimo da kiša pada sam noćom ka j najcigurnije da neće bit leda? Ne mogu kazat šta su žene rekle na ovo jel ni za kazat al ja sam što se nisam odo od smija. Molitva za kišu noćom, e taku mudrost još na klupčice nisam čo.