Faljnis, čeljadi moja. Jestel se vi nakuvali ovi dana? Av, ja borme jesam. Pocrnio sam kugod da sam odraso digod u Afriki a ne ode na severu naše lipe Bačke. A oplele vrućine kugod u srid kanikule, i to baš u vršidbi kad se najviše radi. A tek dolazi poso: triba navuć slame, sadit kamare a moš mislit kako je sad lipo vilama bacat na digod šesti red na prikolicu, a da ne divanimo o ovim sadašnjim prikolicama što su od zemlje višlje od metera. Sve se to okrenilo, čeljadi moja, od sirotog čovika, bilo nadničara bilo onog što ime malo pa mora sam radit. Jeste, doduše, sad ima i oni okrugli bala; te se s traktorom i tovare, al ne možmo svi imat taku mašineriju, ima nas i siroti paora. A i što divani niki dan Periša šta nama triba ta tolika baletina, mi što imamo dva zeca, par svinja i šurnajst vašaka i mačaka to ne možmo potrošit ni za po godine. Jeto, prošla nam i kosidba na Đurđinu, urađen ris i prikazano svitu. Mislim, ovim mladima što to nisu doživili kako se kadgod radilo i spremalo za priživljavanje cile familije. Kruv je kadgod bio glavna rana; ni se moglo zamislit nikaka rana brez kruva. Moja majka je znala ist kruva i dinja, kruva i grožđa, a i ja sam kugod deranac zdravo volio kruva i duda. Sav svit ga je najviše poštivo od sviju ila. Valjdar je zato i uveden prija sto i jedanajst lita u crkveni obred zafala Bogu na žitu i kruvu. Jeto, baš smo niki dan razglabali nas trojca o tim takmičenju, složili smo se da je ipak bilo lipče kad se išlo od sela do sela, od salaša do salaša neg sad kad je metnuto na jedno misto. Više je svit odlazio, a i više se nji zanimalo za Dužijancu neg sad. Moždar bi to tribalo ponovo tako opravit. A, da: moram i to spomenit, i to prvo misto je svitu već nikako da ne viruješ da nema čovika od mladi ljudi da ne mož pobedit čovika od sedamdeset godina. Veli moj Joso da je ovo sad gazdačka izmišljotina, da gazdama ne triba svit, a ja mislim da je sve to zbog novaca jal kako je bilo kadgod moro si nać domaćina, platit mu arendu pa sve stalno vuć i sastavljat uvik na drugim mistu. Periša veli da je sve teže nać i ko će to radit; mladež ne trza baš na taj poso ko kadgod, a nas stariji što više nismo vridni poturit grbaču je sve više pa misli da je dobro i vako kako je. Samo da ne budne gore, i ja sam sam se niki složio s njim. Ovog lita nisam dospio na Dužijancin ris, al vidim na slikama da je bilo lipo. Moj pajdaš Ivan je vidim opet kuvo tarane. Hu, mal nisam Bogu zgrišio pa kresnio štogod. Izila ga tarana, kugod da se Tumbasovi nisu naili soparnne zagorene kod gazda, kugod i moji Ivkovićani. Al šta ćeš, ova što je on kuva cigurno nije kugod ona gazdačka što gori na porubu kotla već ima u njoj i dobra zaprška, domaća lipa divenica, mesnata slanina pa nek je svakom nazdravlje. Samo mene nemojte zvat, bać Ivane, na taranu. Ja sam i mojoj gospoji kad sam se ženio još kazo ako mi skuva tarane, oma je nosim natrag mami i baći. Ne volim je da ima u njoj bilog duda pa eto. Ajd, čeljadi, kad imo visti iz Ivković šora, divaniću vam. Zbogom.