Prošlo pola godine dok si reko britva, a kad prođe proštenje kažu sa’ će i Boćić.  I vraćamo se ja i moj unuk Marin iz Atara, nisam imo mira čo sam da j bilo leda u Budžaku pa eto da iđem vidit jel istina. Šta da kažem, i mogla bi padat a i baš ne b’ morala dok ne ovršimo. Prava na lenija do članaka. I dok iđemo kroz selo, spazim veliku limuzinu stranski tablica isprid kumove kuće. Otkad kum Adu nisam vidio! Ima isto godina ko ja, pa se s njim imam i šta divanit pa još i kumovi. Cigurno ga mladi kum dono, mislim se, pa naredim Marinu da svratimo. I stvarno: kako mi kroz kapiju, kad on ispod ora sidi, isprid vidim čaša orosita od ladnog vina cigurno. Ma vidim da bi trčo prid mene, al siroma ko i ja kad dođeš do stote mož sam nogu prid nogu, što b’ rekli kocat. I nikako se digo ja do njeg izljubili se, izgrlilli se. Na to će unuk Marin: »Aj, dida, znaš da žurim, ja ću sutra oma ujtru doć po kum Adu pa se divante cili dan«. Tu se i kuma Marija stvorila i ponudila da i ona dođe vidit njezinu drugu, zaželjila se i ona da ju vidi, I da jedna drugoj kažu šta j’ novo. Cilu noć nisam mogo redovno ni spavat, privrto se vamo tamo, čeko jutro. Bome kumovi nisu dugo čekali ujtru. Ni Marin ni moro it po nje, dono i unuk već prija osam. I tako sili ja i kum ispod ora, Marin dono litru ladnog vina iz podruma i krenemo ti mi. Pitam ga kako j’ u bilom svitu, dugo ga nisam video, kako dica, kako im poslovi, zdravlje... jel to čemugot još tamo. I tako će kum polako, svi radu kume, škule od dice iđu dobro, svi dobro uču i već znu šta i di će radit kad pozavršavu. I kaže svi iđu u velike škule, što vamo kažu na fakultet. Pitam ga sinove, Živka i Andriju, ne znaš koji bolji majstor. Eh, kaže, njima iđe ko malim dicma sapun, već kako znaš da se kaže, jest da mlogo i priviše radu al nema šta nemu. »Pa di su kad nisu došli već si došo sa unukem i ženom«, priupitam ga. On onako promrmlja, ko kroz nos, da j’ Živko na brodu a Andrija na planine. Uh, mislim se, kako j’ to dobro tamo, I da imaš šta poželjiš, kad moraš it radit na planinu i na brod. Jer u Beču nema dosta posla. Vrag mi ne da mira pa to onako sa strane nabacim. A on će, onako bisno: »Pa Živko ima nikaku veliku lađu, kaže jahtu od pedest meteri i sad kako j‘ reko putuje Mediteranem, a Andrija j napravio planinsku kuću u Kanade, i to na tri sprata pa se tamo iđe skijat i penjat. Kaže tamo j‘ najbolji snig. Šta da ti kažem, ošli se odmarat u daleki svit a ni radit kako ti misliš. No, ovom neg se lađa pograbi a onog neg snig zatrpa i eto ti belaja, kume. I zato sam bisan, a ne smijem ništa kazat«. Auuuuu, mislim se, ku’ sam ovo pito! Pa ovaki život ni za čeljad, ovo ko na kakom velikom filmu. Pa se mislim najbolje da ne pitam za drugu dicu, ko zna di su, šta su. Al kad se bolje smislim, moj Marin ima čamac na Dunavcu, pa se voza do mile volje, pa kad se i pograbi slučajno lako j‘ doplivat do suvot, a sniga, pa ima par dana zimi, pa šta uvatiš, malo sonat al opasno sigurno ni. Kažem u sebe da niko ne čuje, okreneš ovako jel onako, da j‘ to kad bolje pogleđeš skoro isto i privrnem divan na drugu stranu.