»Fala dragom Bogu«, veli moj Joso, »da se opet smi održavat Dužijanca. Valjdar je i ovima što bi nas stalno kalamili došlo u glavu da sa svitom baš ne mož tako lako omanjivat pa su dopuštili održavanje kojikaki okupljanja i slavljenja«. »Ta iđi, Joso, mal nisam kazo, ta da šta će neg dozvolit. Ta da se mene pitalo, ne bi ni lani tribalo prikidat. Ta naša Dužijanca se izveđava još od počela prošlog vika, više od sto lita i lani se niki našo pametan pa kazo da ne mož, a mi kugod guske u maglu: poplašili se pa prikinili. ta održavala se i za veći nevolja a vid sad«. Moro sam prikinit Perišu, pa mu kast da smo srićni da se on ne pita jel bi sve krenilo naopako i nakaradno da se njega pita. On se malo niki naduvo, al ne ni na me neg na Josu, jel se ovaj skoro zacinio od smija na taj moj divan. »No«, velim ja, »bilo kako bilo, čeljadi, eto nama opet Dužijance. Još će bit lipča i veselija neg prija. Ta naša zafala Bogu na lipom rodu se održava dugo a i održavaće se dokle god bude momaka da drže njezin barjak obučeni u našu lipu bunjevačku nošnju i uzdignute glave jaše prid povorkom. Nek cila varoš, ta šta varoš, nek vidi cili svit da se pošten i radan čovik veseli i zafaljiva dragom Bogu na kruvu, a kruv je nas Rvate održo i u najteža vrimena u ovoj našoj lipoj Bačkoj. Divanili su mi dide da je bilo i zdravo teški vrimena, meli su nam tavane, otimali zemlju i imanje, slali obične paore ni krive ni dužne u kazamate, živili smo zdravo teško i bili zakečkavani, zbog našeg divana ismijavani. Divanili su nam da smo vaki i naki, seljaci i neškulovani al su na kraju svi ili taj kruv što je poteko s naši njiva i zaliven našim znojom izniko, naraso i sazrijo. A naš svit nije nikom nikad ništa zamirio. Bilo je kako je bilo, a sad tribamo gledat naprid, da se već jedared okanimo politike i da se združimo da nam se sime ne zatre. Zapamtite, čeljadi moja: od svađanja se niko nije ni ugojio ni ozdravio, a kamol obogatio. Kad to ubardamo, sve će nam bit dobro i lipo a i Bogu ćemo bit miliji«. Neg, bio je u Tavankutu festival dice. Av jak, cigurno je bilo lipo, ja nisam dospio; imali smo goste baš na taj dan, skoro da sam pomislio. Ta baš su trevili kad će doć, ko prstom u kiselnu, a vamo nisu bili već šurnajst godina. No, moja Jela se sitila da ja znam malo bit hirtelem na jeziku, pa mi na vrime kazala da malkoc odignem heder s divanom. Kaže, ako ne ućutim na vrime, tako će me kečit ispod astala  u civanicu da ću sve zvizde vidit, al izdržo sam. Doduše, malkoc su primetili pa su pitali šta Braniša niki ćuti al je ona kazla da me niki boli zub ovi dana; valjdar me uvatila promaja kad sam pritreso ogrizine u guvnu. Eto, čeljadi, meni ne da divanit a kugod da se nisu sitili da nema nediljama ni daška vitra. Al, šta mož, moj baćo je uvik kazo, istiravat se sa ženom se nikad ne triba, to ti je kugod da žagaš tuđeg kera prutom. A moj baćo je bio pametan čovik i svršio fajin škula u ono vrime. Ajd, zbogom, čeljadi moja.