Par dana baka Janja ni sebe našla posla kod kuće, a dosadilo joj i gospodarit pa j od jutra do mraka gnječila najpametniju klupčicu u Podole. Znala j da joj snaji odlanilo ka j ošla od kuće no mislila se da i kadgod sebe mora dat na volju. Nabrojat bliže sto godina i još o svemu se brinit i određivat kako i šta ni lako. Ko u zo čas, ko da joj kogod željio napaklit, ni jedna njezina druga nos ko zna zašto ni promoljila napolje pa j morala sama študirad i rešavat tuđe brige. I tako joj došo na zub treći komšija, mali Ivica. Mali Ivica, ko što ime kaže, oduvik je bio od manji, od maloći svi su ga dovika vukli za uše, udarali mu čvegere, šutovali ga u dupe; on je uvik bio u svake sigre onaj za sprdat, njemu su uvik štagod oteli jel mu nisu dali ko svima. Ni sigrat se ni zno. Mali Ivica bio mršav ko štap, jest da su njegovi bili siromaški al na njemu je baš sve visilo. A i škula mu nikad ni išla baš. Za njeg su divanili da mu j i ono marširanje jedan-dva, jedan-dva bilo odviše puno. Jedni kažu da se i tu pritirivalo, da j bilo još i gorje. Svi su znali da ni voljio učit. Al što ni voljio učit, on ni voljio ni radit. Od motike bižo ko od vraga. Ni zno, ni tio, ni voljio, vrag će ga znat. Jedino je stalno divanio i drečo na svaj glas. Usta ni zatvaro. Škulu u selu j završio jel su mu kroz prste stalno gledali, žalili ga. Par put je i buktovo, a majka i dada su ga potirivali što j bilo još važnije pa j prošo. Sridnju škulu završio sam Bog zna kako, pa j kažu posto moler. Čak je i njegova pokojna baka Luca, njezina velika druga, kazala da od njeg neće bit ništa. Da »od kere neće bit slanina«. I naraso mali Ivica, al ono sam kako da se kaže naraso a osto isti. Nit je digode radio, nit se čim god bavio. Odjedanput se pročulo da j mali Ivica posto veliki. I bome to se i dalo vidit. Jedanput dotiro kući novu limuzinu, pa drugi put iz nje izašla stranska plavuša u kratke suknje. Za par dana izašla garavuša u još kraće suknje. I tako počo minjat limuzine i žene ko cigan konje. Počo nosit nikake špicaste naglancane cipele, uštirkane košulje, kravate, ruva nove mode. Njegovi su stali divanit kako radi u nikake stranke. Da glasno divani i da ga svi slušu. Kažu glasnogovornik. Zabrinila se baka Janja, ni zbog tog što j mali Ivica posto sad veliki i što glasno divani već što njeg kogod mora slušat i šta će pametno čut od njeg. Od jednog molera posto glasnogovornik. Pa još krenio radit. Šta taj sve ne zna i šta može pokvarit to ni dragi Bog ni vidio, zabrinila se baka Janja. Tako se i ono malo što se mogo vidit pristo javljat komšiluku. Dok ni čula za taj njegov posov, mislila da j pofalio i nuz put smoto digod velike novce. Jel ko bi njemu šta do, jel od čega bi zaradio kad ni zno ništa radit. I onda se pročulo u selu da j političar. Vidla je i čula baka Janja na televizije šta j to političar pa se baš i ni obradovala. Mudro je zaključila da nas političari manje više večito »farbu« što bi kazali, i eto sad naš moler mali Ivica posto političar. I tako j baka Janja odlučila pratit da slučajno i ne ispadne od kere slanina, što bi rekli od malog Ivice molera štagod. Pa makar dobar političar.