Faljnis, čeljadi. Jevo, malkoc da vam se pofalim. Tako mi već bilo sramota, stalno se divani o našoj lipoj Vojvodini: te vaka varoš ova, te naka varoš ona, a ja skoro nisam nikad dospio ni u jednu redovno. Samo niki protrčavo, žuri vamo žuri onamo a nikad da kugod čovik obađem i vidim šta zapravo tamo ima. Dica mi se sitila pa vele: »Ajte, baćo, eto i mi malkoc dospili pa da odemo u nedilju u Sombor«. Dabome, di neg u Sombor. Stare knjige pišu da je nas Bunjevce, kad smo došli iz starog kraja, baš taj Sombor zdravo lipo privatio, pomago dok se nismo snašli, razišli i skućili. A i uvik mi se sviđala ta Zvonkova pisma »U tem Somboru«. Ne mora bit ni šunke, samo nek ima kudgod proć i šta vidit, a Sombor borme ima. Oma kad smo stigli, našli smo misto za ostavit limuzinu oma priko puta Rvackog doma, jel ja pravo da vam velim samo do tamo i znam cigurno doć a da ne zalutam, jel Sombor vam nije borme mala varoš. Obašli smo borme i varošku mijanu, i »Stari fijaker« i sve vridnije spomenike u Somboru, a ne mož vam opisat borme kako je lipo. Ta korza njim je dvared lipča od naše, a vamo ništa nije staro porušeno već lipo sačuvano i sve pofarbano i pomolovano. Oma sam se sitio kako je kod nas porušeno fajin stari kuća po varoši jel kažu izašo njim vik, a opravljene ove nove od cakla i pleva. Te će trvat oj-joj-joj kobojage duže. Na korzi nam same banke, nema čovik di glavu turit da se oladi a kadgod bile lipe mijane i restorani »Zagreb«, »Beograd«, Dom JNA, Klub umetnika, pozorište... Doduše, opravljeno je novo pozorište, al kad će proradit to sam Bog zna. Ko zna oćemo l mi matoriji to i doživit. A ne mož vam nadivanit koliko mi žao i krivo, čeljadi moja, što se i ove naše manifestacije, rađenje risa s vršalicom, pa dužijance po selima, pa naša lipa povorka nisu ove godine ni održale kako Bog zapovida i kako je velečasni Blaško Rajić zamislio već sve niko zakukuljeno, zamumuljeno, potijo... Kugod da se sakrivamo od koga, ne zna niko od običnog svita ništa a ondak odjedared objavljeno: »Održano«. Tamo vidiš koje čeljade i par odiveni u nošnju i gotovo. Niki dan sam se i s popom posvađo, božem prosti, pa pitam jel je to samo za izabran broj svita kad se ne zna dalje već samo kad se svrši. On me počo ružit, veli da me nije vidio na misi ni na jednoj dužijanci. A kako da me vidite, velečasni, kad nisam ni znao da će bit održano? Sve mi to liči na onu pripovitku kad su zvali kuma na disnotor na prelo, a onda zaključali vrata. Sutradan ga pitaje zašto nije došo, a on veli: »Nisam mogo kad sam poljubio dovratke«. A i ove fantazije mi već na vr glave. Gledim na televiziji: niki velik vašar se održava, svi se smiju, makina ni od korova, tušta svita. E, to mož, a sto deseta dužijanca ne mož. Neg, ne vridi kukat, daće Bog, pa će i to proć. Ko doživi, imaće šta pripovidat a ja borme moram ić posređivat bašču. Ova vitrina mi iskrivila tačke u paradički, pa sva leži na zemlji i trune. Ako to Jela vidi, biće meni i »Starog fijakera« i dužijance. Ajd, zbogom, čeljadi.