Bać Ivu o ranoga jutra ko da čačka pundrav. Nikako ga ne drži misto. Digod sidne, samo se vrtoši, ne mož najt mira. Njegova ga dobro zna, pa se ni ne čudi. Prvać mu čak iz velike varoši na drugomu kraju svita tuko depešu Marka, što se pri pedesinikoju krenijo š njim u škulu. Samo mu kratko nagovistijo da će dojt ko nji u goste baš na današnji dan. Zajdno sidili u klupe, zajdno se cigrali, liti zajdno išli na Baru, zimi se korčulat na Močile. Jedan drugomu vazdan bili u pomoći, mislili da će tako cili život. Al kanda jim ni bilo sudito. U sedmomu, nikako izmeđ dva Uskrsa, Marka jedan dan samo ni došo u škulu. Bać Iva se najedamput u punomu razredu ositijo sam. Kudgod pogleda, ositi prazan stolac nuz njega. Ne sluša više ni učitelje, samo pogubito gleda u vrata. Ko da će Marka banit na nji, nasmijat se svima i reč, eto, ja malo zakasnijo. Ka ni došo ni do velikoga odmora, ozbiljuno se uplašijo da ni štogoda obolijo. Misli se, potli škule će ga obit. Al ni tribo. Potli velikoga odmora došla Markina baka i veli, cila familija jim na ajzibanu ošla u varoš, pa iz varoši u drugu varoš, iz koje letu eroplani na drugi kraj svita. Dani i nedilje prolazili, došo raspust. Nikoliko dana pri kirbaja ko bać Ivini naišo poštaš i dono nikaku kufertu. Atresirana na bać Ivu. Na druge strane natrukovano ko šalje. Vidi, njegov pajtaš Marka. Prisiko se o dragosti, samo stego kufertu na prsa i gledo nikuda u drugu nedilju. Ta kuferta mu najedamput izgledala jako velika i jako važna, ko da u nju zapakovane sve njeve dičje cigre i uncutarije. Dada i mater se samo smijuljili, a on se ni ni sitijo, dok mu nisu rekli, otvorit je i pročitat šta ima natrukovano. Ošo u stražnji dvor, sijo na drnjak i sto otvarat kufertu. Pazijo da je ne podere više neg što triba. Iz kuferte ispo jedan list papira, dvaput prisavit i gusto ispisan sa obadve strane. Ispali i nikaki novci kake još nikad ni vidijo, na njima natrukovano, 100 dolara. Latijo se čitanja. Marka ko da piso pismeni. I kako letili eroplanom i u kaku novu državu došli i kako tamo još ni našo pajtaša ko što mu bijo on. Veli, šalje mu i malo novaca, da za kirbaj poji sladoled i da kupi šećera za cili njev razred. Bać Ive se najedamput jako steškalo. Ositijo mokro na obrazu, a ramena mu se najedamput stala tresit. Jodo sve glasnije. U ti suza se vada skupile sve njegove i Markine dičje tuge, sve nedoživite radosti, sve godine što ji neće provest zajdno. Najedamput se preznijo, ni ni opazijo dadu, samo ositijo njegovu tešku ruku na ramenu i pognijo glavu. »Dite, neka se sakrivat, ni sramota drečat. Bolje kadgoda puščat suzu, neg bolovat i tugu nosit u sebe. Nisi manje muško ako ti pobigne koja suza. To samo pokaziva da si živo čeljade, da imaš dušu. A ako nemaš dušu, džabe ti sve drugo«, reko mu dada i ostavijo ga na drnjaku da se izdreči. Bać Iva se kroz cili život sićo toga dana i ti dadini riči. I više put pokazo da ima dušu. A danas, evo, čeka staroga pajtaša. Kolikogod se njegova š njim raduje, znade i da će ope puščat jednu tešku, mušku suzu. I neće je sakrivat.