Faljnis, čeljadi moja. Jevo i ja se navrzo na ovu lektroniku, pa malo-malo pa se nasadim na onaj stoc što se okreće i gledim u kompjutor. Jela se smije i veli da mi puno vridi kad se razumim ko Marta u kiselnu i samo blenem u njeg kugod tele u šarena vrata. Al nije to baš sasvim tako, čeljadi moja. Jest da je Braniša sa salaša iz Ivković šora, al i ja kadgod natrevim na koje puce pa ispadne dobro. Doduše, desilo se tako da sam ga i redovno zafekovo, pa je čak majstor iz varoši moro doć da ga opet ispokreće. Malo me i izružio i kazo mi da to nije ferčika da se samo uzjaši na kuplung pa prva, druga i treća, i samo pokadgod rikverc već da je to nika velika lektronika, pa se mora pazit koju pucad čovik pripuša. Ja sad dabome da pazim, jel nije borme to opravljanje ni zabadavad. Ode koja nadnica, i to ona za vučenje đubreta a ta nije mala. Al eto hasniram i ja modernu mašineriju. Vidim cili bili svit priko njeg, a vako nikad ne bi vidio. Baš mi niki dan Periša sav bisan divani kako sad ne možemo nigdi krenit. Veli, opcigovali opet naše pasoše pa nam ne dadu da iđemo iz države. Čitava čuda su nastala i ako oćeš moraš priko veze, pa imat niku potvrdu od tog novoosnovanog špitalja, a nju triba borme debelo platit. Gledim u njeg, pa se sve mislim nako u sebi: »Ta šta ovaj baljezga, kugod da njega zdravo potresa ova situacija so tim iđištom i ko smi i ko nesmi?«. Nisam izdržo a da se naglas nasmijem, on već krenio me pitat šta se cerekam, al sam ga prikinio pa mu kroz smij velim: »Ta, Periša moj dobri lipi i pošteni kugod što i sam jesam, ajd ti meni lipo ispripovidaj kad si ti digod išo tako daleko da ti tribo pasoš, a i kad si ti to pravio pasoš osim onog što se dobija kod veterinara kad se pridaje marva jal svinji? Ta, bože iz čovikom, kugod da mi ne znamo da nisi nikad mako iz Subatice, jal još bolje sa salaša osim par puta kad si priko zadruge išo na sajam u Nov Sad, a za tamo nije tribala nikaka isprava osim legetemacije. Meni i tebi je baš svedno zatvorili granice jal ne zatvorili; ne smetaju nam ni ona ograničenja od dva metera na salašu. Avlija, Bogu fala, velika, salaš prazan otkad se dica razišla svojim putom, pa šta ondak nama smeta? A i sve je to huncucki poso. Vidim ja ode na kompjutoru da svit iđe svudank ko što je i išo; kome triba taj se snađe pa ode svojim putom, a tamo napolju daborme da i prime. Ta ko će dvorit babe i dide u bilim svitu? Nemaju ta bilosvicka gospoda kada za nji...«. Moj ti se Pajdaš borme našo zdravo uvriđen, usto, u jednom mavu srknio kafu, bisno ostavio lončić pa promrnđo: »Izio te kompjutor kad samo njemu viruješ«, i zaparašio na tarabe pa na salaš. Malo mi bilo i krivo i žao što sam ga tako iskitio, al stvarno mi bilo već dosta njegove velike pripovitke i brige za drugog, a ne briga ga što je posli žita osto dužan u zadrugi za veštak, porez nije platio već dva frtalja i biće mu zdravo teško pridurat zimu. On se sekira oćel kogod ić na more jal neće. Hm, odo ja namirivat. Ajd, zbogom, čeljadi. Valjdar će se kogod počet sekirat i za nas paore.