Bać Ive ve godine vrime nikako ne ide u račun. Jedva čeka jesen, veli možda će onda bit kako triba, pa će lakše dijat. Proliće i lito prošli u gripeština. Istina, par nedilja pri izbiranja najedamput svi ozdravili, puščali i ne što se fodbaluju da na fodbal dovedu pune tribine ni što ji gloedu, pa se potli tuču sa žandarma, a i Najštosezasvepita pootvaro nikake fabrika i na avtobusa dono dosta svita da to gleda. I televizije sve uredno beštelovale. Na izbiranje slabo svita izašlo, pa vi što tribali za par dana obnarodovat ko koliko zadobijo morali sapit cile dvi nedilje. A zadobijo ope on, kako se i unaprid moglo nadat. Njegovi isapili oma to veče, vada učenija čeljad neg ovi što platiti da isapu. Proslavili o srca. Celivalo se, grlilo, doveli i trumbetaše, pokazali svima i kako se cigra kolo. Bilo ji tude dosta i što izigravu da nisu njevi. Maske jim pospadale, a dosta ji i gripu dobilo. Vada se oznojili dok cigrali, pa ji potli uvatila promaja. Potli izbiranja stali ope stezat. Gripa navalila ko nikad, svaki dan se razboli nikoliko stotina novi. I bome, potrefilo se da sve to dokači i bać Ivu. Ne gripa neg vo što sve branu brog gripe. I potrefilo ga, ko da mu kogod zabijo nož u srce. Mlađa mu se vinčala u subotu. Iz varoši došli i starija i njezin deran, vaj put samo brog sestrina vinčanja. Pripravili se za lipe, male svatove, al jim se baš ni dalo. Dade i matere nisu puščali ni na vinčanje, velu smiju samo mlada, đuvegija, kuma i kum. Ni svatovi nisu mogli bit u bircuzu u kojemu zakazani. Večera se napravila ko preteeelja u dvoru.  nako kako se naumilo. U petak nikako potli ručka općincki dada obnarodovo da se nigdi ne smije okupit više o pet čeljadi u isto vrime. Oma ga poljo ladni znoj. Bać Ivu, ne općinckoga dadu. Stalo mu zujat u ušima, pa ni ni čo da u bircuza neće moć bit nikaki svatova, nit drugi proslava. Na dan svatova se navuko, jedno po sata pri neg što će se on i njegova krenit ko prije i pretelja. Sporazumili se da mlade zajdno tamo dočeku ka dojdu natrag sa vinčanja, ka ji već nisu mogli, kaki je red, kršteno ispratit i tapšat jim i čestitat oma potli vinčanja. Duboko se zaštodiro, sijo za sokoćalo i zapalijo ga. Za dram našo nu staru pismu Kad se smiješ mila kćeri. Samo što počela, iz njega provalilo. Dreči, sve joda, došla i njegova, zabrinila se ščim ga čula. Al ka čula zašto dreči i ona puščala suzu. U bać Ivinomu drečanje se vada nakupijo svaj jad, jid i briga, al i sva radost brog njegovi cura. Eto, što ciloga života čeka, polako dolazi na svoje. Danas vinčanje, za koji misec će on i njegova bit dida i baka. Pogledali se naki zasuzani i jako se stegli. Ništa nisu divanili jedno drugomu, ko da su obadvoj imali velike gomboce u grlu, pa nisu mogli. A nisu ni tribali, jako dobro znali šta ko o nji misli. Zove godine otkako su zajdno, zajdno su priživili i jednako ositili sve tuge i radosti. Pisma se svršila, pa nadesijo niku veselu. I suze se osušile, jedino mu srce i dalje dutnjalo.