Eto čeljadi moja, ja samo ovi dana blenem u televiziju i sam se nemož čovik načudit šta se to na ovom svitu izveđava, jeste da nam se kod nas čini najvećma, al svakom se u svojoj zemlji tako čini. Periša skoči pa oma zlim na me. »Nemoj ji branit, ta ti tute spominješ nike druge zemlje, ta baš mene briga kako je njima, ja se staram o našoj, da nama ne bude rđavo, nji niko nije pozatvaro u kuće, jeste da je bila kriza od te boleštine al su kad triba mogli se šetat, a ti Braniša njim držiš stranu, ta jel se sićaš da su i našem Josi Šorošaninu digli pedest ‘iljada iz buđelara samo tako, a i još tušta njima borme.«  Ja se čeljadi sav niki začudijo pa velim: »Ko ga brani bože iz čovikom, ta ja ga nisam branijo ni onda kad ste se tako svi zagrijali, ko popravijo se, hahaha, baš se popravijo, oma oduvo penzije za još pet lita unaprid, a i otkinijo od nji, a sad se sprema još za dvi godine, koliko ja znadem računat već bi bijo dvi tri lita penzijoner, a vako ću kandar priskočit penziju.«
Gledim tako i ovo što se svit bunijo i navro u skupštinu, nije lipo kad se tako mora tražit pravica čeljadi moja, al kad kogod neće da sluša svoj svit ne znadem šta kast, nise lipo ni svađat a kamol tuć, bilo je niki čeljadi što su sidili na klupici u nikim parku pa bili beni od rendera, e pa nek se srdi ko oće al ni to nije u redu tako lemat svoj svit. 
Sidim tako i gledam ovu dvojcu. Sam sebe nevdim, nema ogledalo u ambetušu di smo, al na njima vidim kako smo tušta vrimešni borme, a kad se sitim da smo bili još sasvim mladi kad su nam počeli obećevat boljitak, pa se menjali na vlasti jedni pa drugi, pa opet oni prvi, pa opet oni drugi, tako još pet šest puta, no doduše koliko se vidi na televiziji i oni su borme postali vrimešni, samo kandar je njima bolje fajin neg nama, lipče se nose, skoro zabadavad idu, drugi i voza, a mi običan svit stalno čekamo ništa bolje i lipče, a od tog ništa, kako je divanijo moj dida Grgo »lipsaj magarče dok trava ne naraste«. A borme ja skoro da i jesam. 
Neg čeljadi moja jestel vi ovrli, ja jesam al se još čekadu cine, ne zna se šta će ovo vrime donet, važno da smo mi pridali a šta bog da, doduše porez i odvodnjavanje je već dao, jevo niki dan mi poštaš zatako rešenja u sandučić i da vam se pofalim borme nisu ni mala, jedno frtalj veća neg lane. Kaže Joso, dosad je ćutijo za divno čudo, to triba zapisat zlatnim slovima, da je to zato veće jel triba ispotovat te novce što smo dobili od vlasti, da je to dato ‘nako samo a posli će bit sve naplaćeno natrag s debelom kamatom šta ste vas dva mislili, da je to onaki dar brez veze, kugod za prvu pričest?  
Hm, ne bi više o tim divanijo, ja bi volijo divanit o našim ovim domaćinskim običnim nevoljama, a ne kugod ovi na vistima što samo ponovidu to što su kazli vlasti i taj niki krizni štab, sad već ne znadem ni koji kad je sve u krizi, sve me ovo zbunilo, jedan kaže vako drugi ‘nako, av di ćemo se nać već na po puta pa da barem razumimo. Dosta mudrovanja, triba namirit pa večerat, s paradičkom čorba davni izvitrila. Zbogom čeljadi moja.