Faljnis, čeljadi moja, jel dobar veče, kako god volite. Jel u pravdu kad tiram, sad je već fajin veče i ako je dugačak dan, mi baš večerali pa malkoc gledimo u televiziju. No, jeto u dvi krajcare da nećete potrevit šta smo večerali. Ja se zdravo zaželio, pa namolio moju Jelu da napravi maslice za večeru, one prave kadgodašnje, s prženim brašnom, brez ovi gospocki dodataka, samo masti, soli, brašna i malkoc, koja kap sirćeta. To je kadgod bila zdravo cinjena rana; nije bogzna šta, zvali su je sirotinjskom, al nije dala umrit. Doduše, ni se moglo ni bogzna kako teško privridit kad je čovik bio stalno na njoj. I to sam vam počo pripovidat, idem ja tako maslice, sve se davim kad sam se zaželio i slušam televiziju, ne čujem baš dobro na to livo uvo još otkad smo rušili rođe Jose stari salaš; omaklo mi se slime pa me ošinilo po livim ramenu, a prvo dovatilo uvo. Al divane opet o boleštini, te ovoliko te onoliko zaraženi, triba ovo i ono, zatvoriće kandar opet dućane i kojikake pece. Ko bog su uvidili da još nisu skroz satrli ove male gazde što nemaju rabadžije neg moraju i sami radit da bi priživili. Znate šta mi smišno: za oni prošli mira odem u one velike dućane di imaju one akcije kad tamo u dućanu svita i svita, puni kugod puce; niko nikom ništa ne zabavlja, sve slobodno, guraju se na kasi kugod da zabadavad daju. A kad sam očo rad kruva kod nas u selu, a ono te tribala maska te rukavice, pa čeko prid dućanom red na kiši cili po sata, puštali samo po dvoje. Neće l valjdar opet vako mučit čeljad, mislim se ja. Al vrag ne spava. Vidim i na vokšovanju je tribala maska i šta ti ja znam; štrapali su prste uvik al ne ovako. Kaže Joso da su mu sve zaponjke od svečane košulje uštrapali, a to posli poplavilo pa ne zna oćel se dat oprat. A i ovo vokšovanje borme bilo niko čudno, di ko čeko satima da vokšuje i tamo puštali malo odjedared čeljadi, a ni se ni svršilo kako triba baš. Vele da nema dosta te opozicije, šta li. Samo nji par grupa očlo u skupštinu, pa se svi bojimo da će to bit kugod ona Skupština na ćoši.. No, dosta je bilo mudrovanja. Mi ode u Ivković šoru imamo drugi nevolja, ripica pocrnjiva, čeljadi moja, a i ječam nam se fajin povalio. Bila velika suša prolitos pa osto šturav, a sad se pedig od ovi kiša siroma sav ispovaljivo. A vamo podigli poreze i kojikake prireze, još samo da i cina podbaci pa smo obrali bostan. Kandar ćemo fajin češće večerat maslice i užnat ćoravog paprikaša, nama borame ne triba veće korone. Šta da radimo kad nam Bog dao da budemo paori; drugo ne znamo osim orat i sadit, a već fajin lita nam drugi vršu i nama daju samo mrve s astala. Neg, čeljadi, ja se zadivanio a nisam odno vaškama večeru. A moram njim malkoc i boks otvorit da se protrču po avliji, da ne misle da sam njim uvo policijski sat kako sad moderno zovu zatvor. Iđem obać josag i pozatvarat kapiju i tarabe, a onda u spavinjak. Ajd, zbogom.