Faljnis, čeljadi moja. Ja sam se već borme počo sekirat: kako otkaleg nas zaobađe kiša kugod da smo, božem prosti, kužni. Te se oblači odaleg te odanleng, te divani svit al su pokisli u varoši, ovom selu, onom selu a u našim lipim Ivković šoru ama bš ni kapi. Al, jeto, nikoje veče se baš fajin izlila lipa kiša, nije Svevišnji zaboravio za nas. No, veli mi Joso, jevo ga ode kod njeg na salašu kiseli noge u starim alumenaškim lavoru i mudruje: »Došla je kasno, borme«, divani on, »ječam je skroz zrio i sitan, sav je u šuljku, a ni žitu neće pomoć ama baš ništa, možda jeto da potira kuruze i cincokret«. Slušam ga i skoro sam zaboravio šta sam došo iskat; bisan sam sam na se, ta uvik me zbuni so tim njegovim vračkama i jadikovkama. Ta kugod da ja ne znam da je nama paorima bać Stipan odavno odzvonio, bać Stipan je naš zvonar, a i njega su jeto zaminili snikim električnim zvoncetom. Divane mi dica da sad mož župnik i iz varoši zvonit. Samo istiska pucad na tim modernim mobilnim telefonu i jeto kod nas zvoni u crkvi. Hm, pravo da vam kažem, baš mi se ni ne sviđa ta novotarija. Opet priznam da sam bio nevaljan i da ne iđem baš redovno u crkvu. Kad sam bio mali i išo na veronauku klikerovo se iza crkve pa mi jedan, sad već dugo pokojni, župnik izvuko uši. Majka Marga je zdravo bila bisna pa me kazla tati a on kazo: »Šta da mu radim, kad neće – neće«. Nije zdravo volio da me kogod dira. Nikad neću zaboravit ni kad smo vaćali golubove na zvoniku, kod nas nije zdravo visok zvonik, doduše tribo je bit al ga nisu nikad završili kako je na nacrtu, valjdar su i kadgod imali kaki rebalans plana, šta ti ja znam. Neg, mi se uzverali pa vaćamo golbove, a povijo nas bać Vranje zvonar, u stvari zdravo poplašio. Bio niki mračak, a on se razviko da sve bembuče, a mi biž. Sutradan se on smije, sve mu suze teku, a mi bisni što ga nismo pripoznali. E, a nama palo na pamet da dobro namažemo vrengiju od zvona s kolomasti, moj baćo radio u zadrugi pa sam pozno dobro meštera Laciku, a on bio velik huncut i volio se zdravo šalit samo nije nikad volio da mu se slaže. Zato ja lipo očo i sve mu izdivanio šta nam je palo na pamet da naoremo bać Vranji. Bać Lacika se prvo začudio, pa zamislio a ondak se zdravo naglas smijo i kazo: »Av, sveca vam huncuckog, učestvujem neg šta, ta neću propuštit«. Uzo jednu plevanu kanu s nikom crnom mašćom i dao mi s ričima: »Ako vas uvati, niste od mene dobili«. Tako snabdiveni ja i moji par pajtaša lipo izvrebamo bać Vranju kad je očo kući i uzmemo pa dobro namažemo vrengiju od zvona. Divanili su posli da se samo krstio kad je vidijo šta je, štogod divanio sebi u bradu al niko nije čuo šta. Samo je kazo da zna da je to meštrovo maslo i da će fasovat. »Dica su samo izvela, a to je onaj matori smutipuk smislio«, divanio je on. Volio je dicu i nije dao na nji nikad, pa makar i skrivili. Taki je bio naš bać Vranje. Dok je god mogo, išo je u crkvu. Neg, iđem na salaš, a valjdar ću se sitit putom šta sam tio kod Jose. Ajd zbogom, čeljadi.