Otkako se vrime prolipšalo bać Iva se sve više biciglo po selu. Skoro uvik naide na nikoga poznatoga, tako niki dan trefijo snaš Teticu, mater o njegovoga pokojnoga pajtaša. Javijo je se, jedva ga poznala. Veli, ide na groblje obit čoveka i dicu. Na čoveka je saranit bać Ivin pajtaš, stari momak, nuz nji i njezno starije dite. Taj bijo oženit, al mu Bog ni do poroda, njegova bila jalova. Za njim ošla i ona, vada je tuga pojila. Saranili je na njega. Snaš Tetica ostala sama. Imala još dvi cure, al ko da i ni. Obadve se davno poudavale i ošle, jedna čak na drugi kraj svita, druga u Švapcku. Ta se brzo rastala, pa se priudala za pravoga Švabu. Doma nikako nisu ni dolazile, jedino bi matere za Uskrs i za Božić poslale čestitku i šačicu njevi novaca. Tetica ji ni ni minjala ni trošila, ni njeznu penziju ni mogla potrošit. Te strancke novce i no što bi je priteklo o penzije metala u jednu bocu o dunca, veli daće ji nomu ko će je pružit ruku ka više ne bude mogla sama. A osića da će to vrime brzo dojt. »Dite, kako ne naideš malo? Vazdan sam sama, u komšiluku mi više nema koga ni za umrit, a znadeš kako mladi, nikada nemu kad za nas matore. Lipo bi se ispripovidali, a imade u jedne staje dosta toga što za tvojim pajtašom ostalo, žo mi bacit. Možda bi to i tebe tribalo, čujem da svašta znadeš trukovat. A da znadeš, ka obidem moje, više put izmolim očenaš i ko tvojega dade«, veli Tetica i otriše oči ćošim o maranke. »Oću, snaš Tetice, naiću jedan dan, pa ćemo se lipo ispripovidat«, veli bać Iva i najedamput mu bilo žo što se ni sam sitijo da bi je bilo lipo malo obit, a baš je u mladosti puno vrimena proboravijo u njeve kuće. Reko je zbogom, popo se na biciglu i krenijo se najdužjim sokakom. Vrime bilo lipo, ni se nikud žurijo, pa veli biciglaće se dok se pravoga ne umori. Mora malo živnit, zovi nikoliko miseci gripe svaj se ušvago. Polako pedalo, pa se sitijo i puno toga što mu pajtaš pripovido u mladosti. Najlipše mu izgledala njeva dilidba. Danas se stari adeti pozaboravljali, to sve ide po zakonu ščim kogod umre. Puno se braće i sestara brog toga i zavadi. Pajtašova familija bila na prava, starovircka šokačka, pa se i držali stari adeta. Nisu čekali da kogod umre, dilidbu obavili još u vrime ka svi bili doma. Osim kuće u selu, napravite na velikomu grumtu, u Šibovcu imali salaščić na komatu zemlje o četiri lanca, lanac bašće u Kruškovcu i još šes lanaca zemlje u dva komata. Curama oma dali zemlju. Ni jedne ni druge ni tribala, pa jim isplatili koliko ta zemlja vridila. Na dilidbu došo njev uja Steva. Dada i mater ošli poslim u dvor, obadva diteta i uja ostali u pridnje sobe. Uja Steva sa sobom pono jednu žitnu slamku, latijo bricu i ociko jedan kraći i jedan duži komatić. Prvi vuko stariji i izvuko kraći. Pripali mu salaš sa svom zemljom oko njega i tri lanca zemlje u Ritu, bać Ivinomu pajtašu ostala kuća u selu, bašća i tri lanca zemlje u Slatina. Kazali dade i matere kako prošli i svi bili zadovoljni. Lipo se pazili do smrti. Ej, misli se bać Iva, tako radila časna i poštena čeljad. A gle danas, taki sve manje, ako ji još i ima.