Faljnis, čeljadi moja lipa, dobra i poštena ko što sam i sam. Mislite sad: vidi ovog, sam se fali. Pa moram kad nema ko. Kod nas se nikad u poslidnje vrime ne fali svoje pošteno i vridno čeljade već se fale i borme debelo pomažu oni što nisu baš za niku falu već samo gledaju otkaleg će šta dobit zabadavad. Kako vidim, mi što smo navikli radit pa zaradit nismo baš na cini; nas se samo site kad triba platit poreze i kojikake miškulancije. No, nema više kukanja, tako nam kako nam, tako nam i triba kad znamo trpit. Ja se, jeto, latio, čeljadi moja, pa pravim unukama žužaljku. Nikako mi najlipče se sigrat i družit s dicom, od nji znam da neću čut nikaku politiku, fantazije i nikad ne divane o boleštinama. Znam da će di ko pomislit da je Braniša iz Ivković šora skroz očo na dičije, jedva čeka proštenje. Al pak, nek misli ko šta oće, nazdravlje mu bilo. Ja, jeto, ukopo stupove i navalio na pravljačinu nek se bar dica raduju a nama kako budne. Niki dan sam se moro doduše smijat i s matorima. Bili mi Joso i Periša u varoši, pa svratili kad su išli natrag da se malo odušu, a i da mi izdivane kako su prošli. Periša nije dočeko ni kafa da se zgotovi već moro udarit u divan. »Av, komšo moj, ja kako sam prošo... Ta sav sam se prinerazio kad smo stigli u varoš! Iđemo mi tako skoro pustim sokakom kad ćemo u jedan od ti veliki dućana, a tamo svi u nikim bilim ponjavicama zakukuljeni-zamumuljeni od očivi do brade. Božem prosti, ja se niki poplašio da nisu došli oni što orobljavaju dućane. Gledo sam u tim stranjskim filmovima di samo upadnu, pa viknu ‘daj novce’. Okrenem se prema vratima, gledim u Josu a on iskolačio oči ko da je vidio prisvitlog. Turio ruku u popršnjak, cigurno, mislim se ja, uvatio bricu, a ja moju nisam ni pono, ostala na astalu kako sam ručo. Stojimo mi tako kugod ukopani poplašeni kad priđe jedan čovik, pa veli da ode u varoškim dućanima triba metit maske pa se samo tako mož pazarit. Ako ne metnemo, onda je kazna od dvajst do sto pedest iljada dinara.« Kontam ja da će se tute fajin, čeljadi moja, kogod oparit, a i na robiji će nji fajin završit jal nemaju danas u ova naša ‘srićna’ vrimena baš svi tolike novce, pogotovo mi što svaki dinar priko grbače primetnemo. Jeto, to vam stalno divanim. Zato sam ja rišio da ću se odsad samo s dicom družit. Sitio sam se bać Laze Ćulana, našeg nakupca što je išo po salaši i kupovo josag i marvu za ‘29. november’, svit ga znao i po tim što se odazivo na »Kume«. E, on mi jedared kazo da uvik nosi u džepu šećera i kad god naiđe na dicu, s njima se najlipče izdivani. Ja se smijo uvik na to i držo da je malkoc očo nuz kraj, al sad kad sam i ja njegovi godina vidim koliko je bio u pravu. Dica su nam fajin čestitija od odrasli. Odrasli samo gledaje kako će napakostit, koga će zavrnit jal se debelo omastit o čiju nevolju. Neg, iđem ja navalit na poso jal neće bit ništa od moje ljulje, a unuke već čekaje. Ajd, zbogom, čeljadi moja.