Niki dan potli večere, nikako oma ščim prošo žandarcki sat, bać Iva i njegov virni pajtaš i komšija Martin sili naskak, velu vada će koiko i projt, pa će čut i štogoda npvpga. I jednomu i drugomu već dodijalo sve što se divanilo na televizije iz dana u dan, vraganajs put na dan. Nji dva vazdan imali nikakoga divana, a voljili zajdno i novine pročitat. Bać Iva ni tijo stat u nikaku partiju, a Martin bijo u njeve. Unatrag nikoliko godina dosta i avanzovo, pa ga vazdan zvali u varoš na nikake koferencije. Za bać Ivu to nisu bila čista posla, vidi, kako se trukuje po novina, na svima takima koferencijama se najviše divanilo, mater mu tamo, a vode boravi ko maćuve. Ne samo ko njegovi, tako bilo i ve države. Vi što kum Tuna bijo njev, vazdan divanili da mu mater sove strane Dunova, a priko maćuva. Što stariji, bać Iva sve više štodiro ko njegov pokojni dada. Otkako mu sve vo dodijalo, što naštodira, to i kaže, komu bilo pravo, komu ne. I za dram za puno nji bijo i vaki i naki. Tako i sam vidijo, što mu dada davno reko, najveća je istina da svima ne mož bit dobar. Eto, ka već prikršijo zavit Svetomu Antunu o pri nikoliko godina da će se manit televizije, sto gledat i ve odvud i ne isprika. Mada se većinom divanilo samo oko velike gripe, što skoletila cili svit, vidi on da se i sove i sone strane Dunova pripravlju za novo izbiranje. Dobro ositijo da duše nikaka gadna promaja, samo ni oma zno otkud i kud. Da je živ, sad bi pokojni dada reko da se vima što vladu jako žuri, jal ako ta gripa skroz projde, svit bi se mogo dositit jadu, pa izbirnit kakegod nove. Doduše, vidi on da ni vamo ni tamo novi baš ni nema, svi su tu već tris godina, samo, malo malo, pa se navuču u druge aljine i drugače divanu. A svit dosta zaboravan, pa skoro svima izgleda da sve počelo sovima što danas vladu. »Nego, pajto, vidim ja šta se tude radi. Samo, ne valja vam to što uvik našemu svitu radite iza leđi. Eto, da ni novina, ne bi ja ni zno da si toliko avanzovo u partije i da se sprimaš ko zna dokle«, veli, pa dade novine i Martinu. Vaj pročito nikoliko put, pa ope malo gleda u bać Ivu, malo u no što čita. Zinijo i ko da ništa u sebe sapi. »A vidiš ti, pajto, ka je bila ta koferencija? Pa znadeš da sam taj dan pri podne bijo u matrne, a u vrime koferencije nisam ni mogo bit u varoši. Baš sam moro ostat u selu, jal vi naši ne znu ni cigrat ako jim ja ne sviram. A već za dvatri dana zatvorili granice, pa više ni ni bilo nikaki koferencija«, veli Martin i zagleda se kroz prazni sokak skroz do kraj sela. »E, pajto moj, konda i ti i tvoji gledate samo svoja posla, pa ni ne vidite šta se to međ nama radi? A ja, budak, samo čekam i nadam se da će dojt vrimena ka se prid izbiranje nećemo svađat i dilit. I znadeš šta vidim? Vidim da će dojt, al ka na mojemu naraste nokat. Do kraj će još vi što se svađu i dilu otit digod u matrnu i bit niko i ništa, a mi ćemo svi zajdno u očin«, veli bać Iva i izvadi karte iz džepa. Veli, bolje ocigrat partijudvi šnapsli, neg lupat glavu oko politike.