Faljnis, čeljadi moja. E, ovaj dan ne da sam susto, al redovno. Ne bi baš puno mudrovo i gato od čeg i kako, al čini mi se sve od ovi kojikaki visti: te bola je, te nije bola, te ode ovoliko te onde onoliko. Ta ajte već, čeljadi, jel već ne vidite da se s nama sigraje berberečke ovi što imadu od tog hasne? Znam, znam da sam vam obećo da neću poltizirat i dodijavat vam so tim divanom, al jeto moram. Kugod da mi se niki pundrav uvuko u me, pa mi ne da mira, al u pravdu vam velim. Jeto, nemam ja baš zdravo tušta poznatog svita, koju iljadu na priliku, i sve sam i pito da l znadu jal imadu moždar koga god svojeg da se razbolio, zarazio, ne daj Bože upokojio od te korone, a svi mi vele da ne znadu, nemaju, al znadu da su ovog odveli rendiri, onog skupili sa sokaka i svezli kugod kakog ajduka; onom čoviku što je išo namirivat josag iz kuće na salaš opleli kaznetinu za koju mora prodat tri debela svinčeta jal tele. Svi kukaju, svi plaču, a razboljeni samo kandar oni s vrva i njeva dica. Da ne divanim koliko mi krivo i žao što se neće održat Prvi maj, praznik nas rabadžija. To sam uvik zdravo volio. Maloprija sam se i posvađo s mojim rođom Josom. Zamislite vi on veli meni: to je Titin svetac! »A znaš da je naš dida od Tite nagrajso, uzo nam zemlju, omeo tavan i sve to zlo i naopako?« Ja gledim u njeg, pa se sve mislim kaki je u njeg tek pundrav ušo? Kako mu objasnit da se taj Tito nije ni rodio kad se Prvi maj slavio, i to prvo kradom na godišnjicu ti veliki prosvida jal demonstracija, kako se sad moderno divani, a na tim demonstracijama su se bunili rabadžije zbog neljudski uslova posla i zdravo mali nadnica, tražili poso od osam sati i da ne rade nediljom i svecima. A opravili su i na prvi maj, cigurno ne slučajno, na svetog Josipa radnika. A kake je sveti Josip radnik imo veze s komeništima i s Titom ja borame ne znam? Valjda nikake, jel komeništa ondak nije ni bilo. Borme mi baš krivo što neće bit svita na našim lipim Paliću, po našim šumama i nuz vodu po tim vikendicama. Svitu je, jeto, zabranjeno se i komšijat i družit; ne smi se ić sokakom samo oni odabrani. Di će ovo završit ne znam, al mi ne mriši borme na dobro, čeljadi. Ne volim baš ni ove što lupadu u lonce i laboške i graje, a dok su oni bili na vrvu nisu baš bili zdravo bolji. Uvik se sitim one stare pripovitke o nikom Rici što je imo upravitelja na imanju, a kad je čuo da ga išpanj, to se tako ondak zvalo vara i potkrada, on došo na salaš pa ga svezo za vrbu u dolu. Bio on tako svezan do doveče, a tom Rici gazdi se stužilo pa uprego konja u karuce, uzo bricu pa ajd u do di je išpanj svezan. Kad on očo, ima šta vidit: na čovika se nakupilo čitavo rojilo komaraca. On skoči s karuca pa i počo vijat, a išpanj mu veli: »Nemojte, gazda, ove vijat, ovi su se već nasisali; ako nji odvijate, doće drugi, gladni pa će još više tiskat na me«. Gazda se zamislio, izvadio bricu i prisiko špargu, odmoto čovika i kazo mu da iđe na salaš i da je i dalje išpanj. Ajd, zbogom. Dosta sam mudrovo.