Bać Iva se odjutros digo dosta rano, pa oma ošo na bunar i umijo se. Istom ka latijo tarak, ositijo baš ladno na licu. Veli, samo što nema mraza. A vamo već zakoračili u svibanj. Unišo u kujnu i prvo potpalijo u špojeru. Priko noći se razladilo, baš i ni za tako sist zastal. I nako, otkako zašo u godine, vazdan ga poljiva po noga. A njegova još o mladi dana dosta zimogrižljiva. Skuvo i kafu za nji dvoj, pa odno u sobicu. Prvać se iz pridnje sobe priselili tamo spavat, mirnije jim, a ka naložu u kujne, unide i u sobicu malo toploga zraka. Ščim uno kafu, njegova se protrgla i otvorila oči. Zapalijo televiziju i ostavijo vrata o kujne otvorita, da čuju šta ima novoga. Najviše se brinu za mlađu. Ošla radit u Švapcku, pa dok ne projde va gripa, ne može dojt natrag. »Bome, ne znam dokle će vo zlo? Vidim po selu dosta ni što svake godine idu u Švapcku brat jagode i vadit šparglu, velu nisu mogli otit brog gripe. A vamo, ni što na vrime ošli, ne možu dojt natrag. Bože dragi, ne znam jal se porametijo cili svit, jal se porametila va nova gripa?«, bida se bać Ivina. Bać Iva teško izdanijo. »Bome, kanda će se svit istom porametit. Gripa ko i svaka druga bola, projće, pa ćemo brzo i zaboravit na nju. Brinem se za štogoda drugo, ko će i kako dalje živit? Gle i sama kažeš da u selu ve godine ostalo dosta ni što prija išli radit u Švapcku. Gripu nisu dobili, al neće dobit ni ne novce što donesu svake godine ka dojdu natrag. A znadeš i sama koliko se sirotinje otripalo ka se krenilo u nadnicu u Švapcku. Bome, izgleda mi da će jim na zimu jako falit no što ve godine neće moć zaslužit. Čujem i da u selu ima dosta ni što svaki dan idu na lemuzina radit priko u vinograde, pa evo već skoro dva miseca ji naši ne pušću na posov. Gazda jim podilijo otkaze, pa će se i oni morat snajt kako priživit. I ko zna, ako vo zlo i projde i ako se jednoga dana može otit priko, oće li ji gazda primit natrag na posov? A to su većinom mladi ljudi. Nikima se triba ženit, nikima otranjivat dicu, a kako će dojt do novoga posla i lipi nadnica kake imali priko?«, veli bać Iva, srkne malo kafe i duboko izdane. Njegove se zasjajile oči. Dugo ni ništa rekla, samo gledala u vrata o kujne, ko da će kogod unit kroz nji. »A i Najštosezasvepita, mogo se malo bolje proštodirat i pušćat tu čeljad da otide zaslužit te nadnice. Dobro se zna da oni te novce neće potrošit nigdi dalje, neg samo doma. O nji bi i država imala dosta asne, al niko zoto ne vodi računa, kanda svima njima samo do izbiranja«, veli bać Ivina i pušća još koju suzu. Bać Iva noto ni imo šta kazat. Obadvoj se sprimili i ošli u kujnu. Ćutili i za fruštukom. Istom u niko doba bać Iva latijo biciglu i krenijo se, ni sam ne zna kud. Dugo se biciglo, više o sat vrimena, sokak po sokak, obišo cilo selo. Sve mu čudno, sokakevi prazni. Nema čeljadi, nema ni kerova. Nusput kupijo i njeve novine, veli baram će vidit šta je novoga ko njegovi. Ka došo natrag, ostavijo biciglu, sijo u kujnu i zapalijo radijon. Otvorijo i novine, a nit zno šta čita, nit šta sluša.