Fajnis čeljadi moja. Oma vam se moram izjadikovat. Ta neću o koroni, Bože sačuvaj! Ta otrli mi već i uši i ko zna šta so tom koronom; te bisan ovaj te bisan onaj... A tek kad nas krenu pelcovat i kalamit kugod kadgod vaške što su kalamili, a tek ko i koliko će od tog zaradit je poseban divan. Ja ću vama lipo izdivanit kako sam nagrajso kad sam niki dan kopo šanac. Skupili se lipo moji pajdaši, svi do jednog »omladinci« i ja pa ćemo kopat šanac iza mojeg salaša, od gornjaka kad naiđe plavlja kiša meni sve nabije pod stražnji zid pa već počela vlažit čista soba, izbija šikšo samo tako. Ujtru se mi lipo pričestili s pokojom čašicom, posrkali kafu pa navalili. Ja kopam, zemlja tvrda kugod beton, i krampačom sam moro krvat, Joso lopatom tovari zemlju u taličke a Periša gura u doljaču. Mislili mi sad ćemo mi to smandrat do ručka za čas. Aha, oš očin! Nismo mi ko što smo kadgod bili, ja se posli peti taličaka osapuno kugod snaš Amalkin riđo, a ni ova dvojca nisu bila bolja. Hu, božem prosti i poslu. Pa jel mož tako sustat stariji čovik, pitam ja vas. Kaže Periša, i on bisan sam na se, pa veli da mi nismo više ni za čeg. Jedino smo još na ilu i piću donekle vridni, a i to kako ko; jedan ne mož zaprženo, drugim smeta masno, treći ne ide tista, zabranjeno ovo te zabranjeno ono. Sad se još i vlast navrzla na nas, pa nam ne da ni ić di oćemo i kad oćemo. Teško je to svatit, čeljadi, al borme nije pravično pa nek se srdi ko oće. Ta mene nikad niko nije vidio u sudu osim kad sam išo na ostavinsku raspravu za baćom prvo, pa za mamom, a sad me ni krivog ni dužnog zatvore med četri zida zbog nike bole koja je ko zna još i očeg jal kako nastala. Al da ne prikidam divan, latili se mi tako i dalje, kojikako izdurali i do užne, valjdar nas šunka i divenica na ručku malkoc vratila u život. Kopamo mi ko bisni, iskopali cigurno jedno dva-tri metera dužno i duboko do kolina i dalje ni mrdnit. Meni noge kugod da su od blata, jedva sam sio za astal u litnjoj kujni, a tek izut čizme, a one gumene i fajin veće od noge. Tako smo se razišli pokunjeno ko da smo došli sa sarane. Valjdar smo svatili već da više nismo mladi i jaki i da moramo vake poslove pripuštit mlađima. Ja sam pogotovo bisan sam na se; prošo sam već vako slično jesenas. Ja se latio vadit dračove panjove, izvadio za nedilju dana cila dva panja, susto, razbolio se, dobio škripavac a deran mi veli da mu ja to pripuštim da se nastara. Nisam imo kud, pa pristo. On lipo pogodio njegovog drugara, ovaj došo bagerom i sve mi panjove počupo za sat vrimena. E to vam pripovidam. Moramo svatit da nas vrime lagano gazi. I kadgod je baćo sidio u zapećku i mrnđo i naređivo, al se borme ruku na srce s gazdašagom starali mlađi i sposobniji a baću su, ako nije tio slušat i puno rondzo, sklonili u varoš, nek iđe svaki dan u crkvu i ne smeta na salašu. Ja sam posli ove šančine rišio da ću lagano pridat gazdašag, čeljadi moja. Ode u Ivković šoru su puno nji to uradili. Zbogom, i da ste mi živi i zdravi, a i mante se onog »dok dišem, ne pišem«.