Bać Iva se prvać jako obradovo. Zvala ga posestrica iz Švapcke. Malo se podivanili o svačega, na kraj mu rekla nek lati klajbas i pisanku. Izdeklemovala mu jedan dugački broj, veli ne smije se ni malo zabunit. »Baćo, znadem da su ti cure već lipo narasle, al znadem i da se još uvik, ko i svako drugi, raduju Uskrsu. Za zeca sam jim poslala malo milošće. Idi na poštu, ponesi vaj broj i legetimaciju, pa će ti oni to oma isplatit«, veli mu i stane mu divanit koga će sve pozdravit. To ni zapiso, puklo srce o klajbasa, a ni imo vrimena nanovo ga zašiljit. Telefon već davno samo pišćo, njegova unišla u kujnu, a on još uvik držo slušalicu na uvetu i blaženo se škobijo. »Eto, al ti je danas tehnika, novci uplatiti čak u Švapcke, a već ji možeš dignit u naše pošte, samo ako znadeš vaj broj što ja znadem«, veli, na glavu metne šešir za nedilju i svetac i odbicigla se na poštu. Ščim došo, smrklo mu se. Gužva velika, velu brog ve gripe pošta se otvorila istom u devet. Kraj reda čak naskaku, a fruštuk zonu gospoju za pendžerićom samo što ni, počme u pola jedanajs. Novce bi valjalo dignit, kanda će pošta bit zatvorita nikoliko dana, u pendžeru već natrukovano.. neće se radit na Veliki petak i na Uskrsni ponediljak. Poštaš drži njegove svece, pa onda pošta u selu mora bit zatvorita, ko da na za pendžerićom ne može radit brež njega. E, misli se bać Iva, vi iz državni službi vazdan slavu, bili to državni sveci, jal o jedne crkve, jal o druge, jal sveci o pri dvitristo godina, jal nikaki o danas za koje niko nikada i ni čo dok ji vladari nisu obnarodovali, a bome, još nisu istrisani ni Titini. Nikako i došo na red, sve mu drago. Al zoto, ščim pružijo broj i legetimaciju, na što radi veli nema novaca, a ka će bit, ne zna, vada ščim vi što čeku poplaću letriku i telefone. »Al ništa se neka brinit ni ako ne dobiješ danas, imaš cili misec za podignit, pa ako ne možeš dotle, istom onda ćemo vratit nomu što poslo« – veli mu nako naodrt. »Pa koji ću očin i čekat misec dana, ja došo, pa mi dajte sad! I ako vas mater i otac nisu naućili, ja za vas nisam TI! A saće to čut i vaš direktor!«, veli bać Iva, izvadi telefon iz džepa i stane kuckat brojeve. Vi što bili u redu za njim samo se stali smijuljit. Niko tu ženu ni voljijo baš zoto što se na svakoga i brog svačega znala izderat, al je niko ni ni smijo pružit jezik ko bać Iva. Ona ga samo ispod oka pogledala i nomu potli njega rekla nema novaca. »A vi stanite malo u stranu, vidim da nikoliko nji drži cidulje, pa će se nika crkavica i skupit«, veli bać Ive i naškobi mu se. Jedino je oči sivale ko oblaci za luje. On samo metnijo telefon natrag u džep. Za dram dobijo i novce, malo jače natuko šešir i izašo naskak. Uto naišo komšija Mata, veli ide podignit malo novaca, da ima za Uskrs. Oma vidijo koliki red unutri, pa ošli priko puta na jednu pri ručka. Velu, vada će se svit zoto vrime već i naplaćat letrike i telefona. Kaki red u bircuzu, zvali svako po jednu, a ka se digli, vidu, pošta zatvorita. U pendžeru natrukovano, brog gripe radimo do podne.