Pri nikoliko dana, samo što se bać Iva i njegova digli, niko rda na vraci. Taksa da se pokida. Skoro nisu čuli da laje tako bisno. Pribacijo reklju priko leđi, pa ošo odrezit. Malo se i preznijo, na vraci kum Tuna. Iskukucne naskak, nigdi lemuzine. »Ajde, kume, idemo unutra. Imam ti puno toga za pripovidat«, veli kum Tuna i projde nuz njega, pa upravo u kujnu. Nusput latijo jedan busenčić i zaitijo se na Taksu. »Znadeš, kume, došo sam ti kazat da nikako i nikuda ti i tvoja ne idete, a recite i curama da se dobro pazu, da ni one ne vandruju dok jim ne počme škula«, veli jim ispod glasa, ko da se boji da će ga i kogod drugi čut. »Bome, kume, ka tako divaniš, ne znam obili i pozno naše cure da ji trefiš digoda naskaku. A ni ti ni malo sramota što ne znaš da su već davno obadve posvršavale škule i da su već davno svoji ljudi? I otkud ti već najranije, a ni lemuzinu nismo čuli?«, pita bać Ivina. Za rakiju ni ni pitala, naljala polučak i metnila nastal. Metnila i kafu za se i za kuma, za bać Ivu čaj o titrice. »Pa kumo, kako da ti kažem, ja i moja došli još sinoć kasno. Doneli i dosta toga nužnoga, naj što tira lemuzinu dvaput se kreto. Ostaćemo u selu dok ne projde va talala«, veli kum Tuna i sam nalje novi polučak. »Šta ste toliko dovukli, naopako? Vada vam i tu ostalo štogoda o stvari ka ste se priselili u varoš. Ni vrag da nemate na čemu spavat?«, veli bać Iva i dugačko se zagleda u kuma. Vaj šara okolo, vada mu ni mogo pogledat oči. A najgorje mu što mu nikad ništa ni mogo slagat. »Ta nije to, kume, viš kako zlo došlo. A Najštosezasvepita reko nam na jedne koferencije, a koferencija bila u jedne privatne kuće, kako nas veliko zlo snašlo, a moglo bi bit i puno veće. Bilo nas jako malo, a onda i o to malo, reko da nji polak još ostanu, a mi drugi da možemo it i da mu ne tribamo dok sve vo ne projde. Međ nama što mu nećemo tribat bijo i gazda o te kuće. To još nisam vidijo, da ti kogod istira iz rođenoga doma. Zoto se ja i moja i nastarali da svega imamo za ne daj Bože. Doneli nikoliko džakova brašna, pešes veliki pakli kvasa, šećera, soli, paprike, dva sanduka ulja, veliku kantu masti, dva džaka tista i još koišta što bi nam moglo tribat. Kupili i jedno svinče, klaćemo ga sutra i dvajs već očupani pilića. Zoto ćemo danas morat uzet i još jedan zamrzivač«, veli kum Tuna i nalje još jedan polučak. »Pa dobro, kume, kako najedamput taka talala, a pri par nedilja gledali na televizije kako je se Najštosezasve pita i njegovi doktori ismijavu i velu da to samo ničija izmišljotina na sokoćalu i da budemo brez brige, možemo it i trgovat tamo di se najviše kuka. A vi dana vidimo soldate i žandare naskaku i ne smijemo iz naši domova? A Najštosezasvepita samo nam priti da će bit još puno gorje. I... šta će vam toliko brašno i kvas, ka kuma ne zna ništa ni zamisit? Otkako ste se uzdigli, pozaboravljala sve što je mater naučila«, veli njegova. »Neka se ti, kumo, brinit, uvik ima žena koje će misto njoje zamisit za novce«, veli kum Tuna i krene se doma. Ni ni pito jal možda i njima triba makar par mali paklica kvasa.