Faljnis, čeljadi moja. Jto ja malo sio da se oduvam od svega. Sve me napopalo: i vrime i zapovidi kojikake, smeta mi i ova robija zbog ove nove gripe, ta da vam ne divanim. A i ovo nevrime se nadotalilo na ovaj moj Ivković šor: snig pada ko lud kad mu vrime nije, svo mi guvno zavijo kugod u srid zime, a kad je tribo past nigdi ga nije bilo ni od korova. Jutros sam baš bio bisan. Jedva sam uspio povadit jaja ispod slame i kuružnje, sav sam se smokrio a vamo Blagovist. Triba opravit kajganu s divenicom i vaćat krv. Ovo je jedini dan u korizmi kad se smi čestito naist. Hm... Ne znam, sad je već pritirano ošinuto po čestitom čoviku, čeljadi. Ni krivi ni dužni obični ljudi nagrajsaje, sve poskupljiva iako je odozgor naredito da se ne smi poskupljivat; fajin fabrika pozatvarali kapije, male otpuštaju rabadžije, a ovi s vlasti bi da narede i kako će čovik živit i di će ić i koliko će poist. Nadnice će bit pripolovljene, čujem, a to oma mož računat da će bit frtalj. Ne valja vam poso, gospodo. Ta vi divanite ko da svit ima na desetine iljada eura pod uzgljancom i ni vas briga za ovu većinu sirotinje što ima toliko duga, a ne rezerve. I nemojte mi divanit tako je u ovoj jal onoj državi. Da smo tili, mi bi tamo očli, paštrite se da kod nas bude lipče. Čitam niki dan u novinama da je čovik umro, jel nije mogo otić rad likova a vamo taka i tolika briga o starima. Baš se pitam kako je onim starima sa živcima što ne mogu ni izać napolje. To kanda ne smatraje za bolu, a ni penzije i druga primanja ne mogu otić dignit. Ne znam, i baš sam se niki rastužio, čeljadi moja. Jel je baš moro bit taj policijski sat? Vidim da u puno većim državama što imadu fajin više zaraženi ovim opasnim virusom njeg nema, a tek ti veliki kazni, one su samo kod nas … Ta, što veli moj Joso, to je samo zato da se namaknu novci. A ja mu borme sve više i više virujem. Kako i ne bi, ta čitav život se čuvo nevolje i vlast poštivo a sad u zatvoru ni kriv ni dužan. Sve se niki mislim kako izać iz avlije malkoc med svit i u selo, pa mi palo na pamet sad ću ja ić šetat kera. Nađem ja lipo lanac i kajiš, bacim Roki komad divenice pa dok je io opašem mu kajiš oko vrata i bilo to baš vrime kad se s mi s kerom iz avlije. Ja uvatio lanac pa na tarabe, a Roko poio divenicu, pa se ukopo sa sve četri i neće ni da mrdne, otac ga njegov, tvrdoglav je ko magarac. Al ajd, ja ga kojikako iskondrljo iz avlije, al o’š vraga! Kad je on onda spazio niku rundavu keretinu, pa skoči i trk za njim! A ja siroma mal nisam sve noge izlomio. On priko jarde, pa priko jendeka; meni noga upala u niku konzervu od farbe. Skačem jednom nogom, a drugom zvonim s onom konzervom. Vamo i članjak me zapeko, odro sam ga na tu konzervetinu. Na svu moju sriću, pa se ispričio jedan putarski znak i uspio sam obmotat dvared povodac oko njeg, pa nije mogo dalje neg samo lajat i zaurlavat. Kad su se kerovi razišli, ja kojikako uspijem mog Roku dovuć na salaš. Ajd, zbogom, čeljadi moja, do druk put. Valjdar će se ovi naši štogod sitit pametnije.