Bać Iva se ušmundo ko nikada. Istina, poštuje no što brog velike gripe prvać obnarodovo Najštosezasvepita. Ko i drugi, sidi u kujne, najviše za sokoćalom. Puno svita, ope, zablendano u televiziju ko tele u šarena vrata i samo se naslađiva sonim što se divani. Puno bi nji sad ne što dolazu natrag iz ciloga svita, punio bi nji penzionere, al zoto svi pozaboravljali none crnpuraste što dolazu odole i pravu svakakoga cirkusa. Bać Iva prikršijo i zavit Svetomu Antunu, sto i on gledat televiziju. I ni mu se dopalo to što vazdan pušćavali. Na vr glave mu i Nogaštosezasvepita i ne što samo po imenu žencko. Najviše mu išli na živce nikaki što za nji natrukovano doktori, a po divanu bi se reklo da puno škule baš i nisu vidli. Ti se svašta nadrobili. Pravi doktora bilo manje, ni ji se puno čulo, al izdivanili puno više o svi drugi zajdno. I izdivanili nako kako triba, ko tijo, taj sve razumijo. Prikazivalo se i puno toga uživo. Nikako ni mogo sam sebe rastolmačit, a nikoga drugoga ni smijo pitat, šta u varoši naskaku radu toliki soldati sa puškama u rukama? Oće možda pucat na gripu? A ni toliko žandara još nikad ni vidijo na sokakeva. Kogod najde vrimena i malo se proštodira, vidi dokle to ide. Bać Iva se ne bi bijo rad zamirat nima što vladu, pa na sokoćalu sve manje trukuje, a bome, više se niskim ni ne protiriva. Veli, ako bi natrukovo nako kako štodira, oma bi se našli ni što bi raspalili po njemu i svima drugima rastolmačili kako laje protiv Nogaštosezasvepita i njegovi. A otkako došlo ratno stanje, mož svakako i projt. Ne zna zašto, vi dana se sitijo i pripovički o pokojnoga dade. Divanijo mu kako za rata učijo zanat, a jedno vrime Mađari, ka ne oni, onda Švabe, nisu nikomu dali naskak potli nikakoga žandarckoga sata. Ako bi kogod taj sat prikršijo, a oni ga opazili, ne bi se baš lipo sprovejo. Globe velike, rašaka dobiješ cigurno, a ako bi žandari brog čegagod bili bisni, mogla se i glava izgubit i niko ne bi ni odgovaro. Istina, danas ni tako, al ope brog ti dadini pripovički ni tijo vuć vraga za rogove, pa nikako ni ni išo naskak, bijo žandarcki sat jal ne. Voljijo se o svega pripovidat š njegovom i ni s kim više, za nju jedinu znade da ga neće nikomu poizdavat. Neće ni njegove cure, jedino što ga koikad, ako baš pritira u čemugod, znadu malo i nakitit. Velu, za njegovo dobro i zoto što ga volju. Znade on to sve, al ope, ko da ga pundrav čačka. Nigdi nema mira, ni naučit tako dugo bit zatvorit u kuće. Otkako ga uvatile bole, volji sist na biciglu, pa kroselo, pa ka se skimgod poznatim trefi, stat i lipo se ispripovidat. Tako mu najlipše, a vada i najzdravije. I doktorica mu rekla da se mora puno špacirat, a ako već brog čljanaka i kolina ne može, nek se bicigla, al puno više kilometeri, neg što bi se špaciro. Taman se nakanijo krenit, veli ide se još probiciglat dok ne počme žandarcki sat. Izašo u gank, veli latiće biciglu, pa istom onda vidijo da sto i snig padat. Eto, misli se, vada i Bog zna šta radi. Unišo u kujnu i zapalijo sokoćalo. Njegova se samo naškobila i metnila vodu za čaj.