Faljnis, čeljadi moja. Jevo, da vam se ispripovidam. Zdravo sam bisan, sve sikćem. Ovo kandar je sav svit poludio šta li je. Ta baš sam sad »ispravio« i mog rođu Josu. Došo mi malopre sav zaduvan, nisam ga ni pozno, natako niku masku, onu što se hasnira kad se krupi. Veli, nije bilo u pateki pravi, pa rukavice gumene što se hasniraje kad se odapire kupatilo. Kogod mu utiro velik stra, sav unezviren divani o nikim virusu pa nikim mirama, a ja mu lipo kazo da iđe na njegov salaš pa nek tamo širi te bakcile a ne meni po avliji. Doduše, nemam više tušta josaga, al mož mi se Roko pobolit. On je u tim starijim kerećijim godinama pa mu slab imunitet. Najbolje da se Josa drži kuće dvi nedilje kako odozgor zapovidaje. Ne kažem, triba bit na oprezu i vlast poštivat al ne triba se oma tako poplašit. Ja oma očo u selo, čeljadi moja, pa svratio u dućan a tamo veli ona gospoja samo po dvoje mož. Jezuš Marija, u tolikim dućanu samo dvoje čeljadi, a i ona što prodaje sva zakukuljena i zamumuljena, kugod da je od druge vire. Ja gledim u nju pa se mislim koliko imate u dućanu robe, dosta vam i jedno čeljade. I ništa, ajd u drugi dućan pa napazario. Jedino nisam uspio napazarit hajzl artije. Vele da je nestalo i da čekaju robu da se ne sekiram. Gledim pa se mislim, čeljadi moja, kaki smo mi postali svit. Od makar kake nevolje i uzbune prvo pokupujemo wc artiju. No, to i nije baš velika nevolja. Ima čutaka za dosta. Došo sam na salaš u Ivković šor i ja niki sav unezviren kugod da je na me kaka višćura bacila opcinu, božem prosti, pa oma se latio televizijona, kad tamo stvarno nika uzbuna, čeljadi. Svi poplašeni, vele da stariji od šezdest pet lita ne smiju iz kuća. Donesivaće njim kruv i ostalo što njim triba mladež. E, to je lipo, tako i triba. Lipo su se tog sitili, pa mladež već jedared da se siti da triba pomoć starijima a ne samo da vise po tim kafićima i gospockim kojikakim mijanama i blenu u telefone i tablete. Nek se malo nauče paštrit o nama starima. Gledim još na televiziji i vojska se uzbunila, pa se šeta sokakima i nose puške. E, to mi se, borme, ne sviđa baš. Kad vojska nosi pušku, borme ima štogod i ozbiljog. Ti virusi, koliko sam ja, ubardo, čeljadi, su mali; ne mož i vidit golim okom ni dite a kamoli mi matori što ne vidimo slova na televiziji. A zašto ondak triba puška, jel je to samo virus? A jedino se dica raduju jel ne moraju ić u škulu, samo lipo upale televiziju i gledaje šta imadu učit. Meni unuka veli da će, ako tako bude uvik, ona završit dva fakulteta. Moro sam se smijat, pa se mislim u sebi, nisam tio naglas kast, di ću prid ditetom, ja načito da ima ko nije išo ni na jedan već samo nabavio diplomu. Neg, vidim na televizijonu da se prite i velikim kaznama za penzionere što i nađu na sokakima. Veli moja gospoja da su to zato uveli da vrate natrag to što su obećali podilit. Ja vam se, čeljadi, ne moram strašit. Nisam još penzioner, a nemam ni šezdest pet lita. Doduše, fali mi par petaka, al nemam. Zbogom. Iđem opet gledat visti, moždar ime novina.