Bać Iva niki dan bijo u varoši. Proriđali se u njegovomu selu doktori, krv se vadi samo ponediljkom, dojdu izajutra na dva sata. Zubar radi samo dvaput u nedilje i to po četiri sata. Ko doktora iz varoši ni čeko dugo, pa ka se š njim sporazumijo šta će i kako će, ostalo mu još fanj vrimena do ajzibana. Ni ajzibani ne idu ko prija i oni se jako proriđali, pa ko da tentu, ne idu ni što za sve pasovali. Vako, ka čeljade ide u varoš, mora reskirat skoro cili dan. Krenijo se na štaciju, nusput ima nikoliko bircuza, pa će unit u jedan, znade da se tamo uvik kuvala dobra kafa. Dobro što još u centru kupijo novine, tri bude što bile do štacije, a i na na štacije, pozatvarane. Ajd, veli, malo će koišta pročitat nuz kafu, brže će mu projt vrime. A moraće otit i rad sebe. Dojde do bircuza, zatvorito. Kros penđer se vidi, iznutri sve ispraznito. Tako drugi, a tako i treći. Zatvorit i naj veliki na štacije, u kojemu se kadgoda moglo koišta i pojist i popit. Misli se, ka već došo dovde, makar će se olakšat. Ka tamo, zamandalita i ajzla. Ni mu bilo druge, ošo u naj krš za magazinom, pa za prvo drvo, samo što ni digo nogu ko ker. Odlanilo mu, veli makar će sist u čekaonu, da baš ni na vitru. Ni mu se dalo i čekaona zarezita. A tamo di prodaju cidulje,  izrlupano nikoliko okana, pa promaja sve zanaša. Šta će drugo, sijo na klup u ganku i sto listat novine. Najedamput se ukočijo, ko da ga ko poljo ladnom vodom. Velika slika i krupnima slovma natrukovano, kum Tuna ope avanzovo. Vaj put jako visoko. Ošo svitovat glavnoga za soldate. Bać Iva se samo tupo zagledo za ajzibanom što fićnijo i ošo prazan iz štacije. E, pa va država stvarno jako falična, ako za svitovat nema boljega o kuma Tune. Pa taj ni vojsku ni služijo i saće on... mrnđa sam sebe u bradu bać Iva. Uto došo i nuž njega sijo i komšija Franja. Oma spazijo šta natrukovano. »E, komšo, zoto što vaki ko tvoj kum nikoga očinoga svituju, mi kupujemo koikake topove i raketle, pritimo komšijama i kokošimo se ko pitov na vr đubreta. A vamo u pateka nema likova, po bolnica nam se špaciru pacovi i koikake bube, teško bolesna dica umiru ako ne skupino dosta novaca za koikake aperacije u drugi država. Najštosezasvepita zoto vrime samo dili našu muku i crkve i drugima državama i nima što nisu države a tili bi bit i nima što nas volju i nima što nas ne volju. Šta se onda čudimo što nam mladi svit što posvršavo i velike i male škule biži u svit?«, veli Franja i bisno otpljune u korov što se krenijo oma tu isprod betona na par meteri o nji. »Neka, Franjo, tako. Ima ji što to jako volju, što u svakomu mutljagu vidu kakugod asnu zase, a bome, ima i nas što nam muka otoga. Puno nji mi izgledu ko pijandura što po bircuza vadi bricu, pokaziva je i priti se drugima, pa kadgoda komugod dosadi, taj se digne  sa stolca, nameće pijandure i šljokne ga naskak. A pijandura šta će, otide doma i izmordavi ženu«, veli bać Iva i duboko izdane. Samo se malo jače namrgodijo, zgužvo novine i bacijo ji u košaricu za đubre. Ni ji tijo ponet doma ni za potpalu.