Bać Iva okupijo nikoliko parnjaka što zajdno išli u škulu u njevomu selu. Za dram se sporazumili, za Kirbaj će napravit jednu večericu. Na njoje bi okupili sve što u škulu išli š njima, a ako ima živi i kogagod o njevi učitelja i učiteljica. Ve godine će bit okruglo po vika otkako svršili. Znade bać Iva dobro koliko parnjaka danas ima po cilomu svitu. Najmanje u selu. Znade i koliko ji ima na Lukarove ledine. Za svi vi godina više o polak ji ošlo na družbu sa anđelima. Prvać mu se javijo imenjak, isto parnjak. Veli, malo bi naišo, a š njim i Željko, što ga dada i mater odveli u svit još za škule. Došo na urlab. Oma se sitijo za koga mu imenjak veli, već se više put š njim divanijo priko sokoćala. Svašta čo o Željka, bilo mu drago što tako uspijo. Svršijo velike škule, a poslim za više neg dobre nadnice orca po cilomu svitu. Sve mu ide kako triba, jedino nikako ne može zaboravit našu slaninu, lapinju, masni, osoliti i opapriti kruv. Ima i tamo slanine, lipa, mesnata, al njemu fali baš na starovircka sapunjara. Ima i kruva kakoga oćeš, ima i lapinja, al nisu to ne što se na doljnje strane znade zalipit i dikoji komatićak nagoritoga ogriva. Zoto imenjaku i reko nek dojdu oma na fruštuk. Sporazumili se i koji dan da dojdu. Bać Iva to jutro dobro podranijo, odbiciglo se u komšicko selo, njev pekar i danas pravi baš take lapinje. Ščim došo natrag, ošo u vojat, otfrako dobar blek slanine sapunjare. Načistijo luka, a namastijo, osolijo i opaprijo i nikoliko šnjita kruva. Taman pometo sve nastal, evo i gosti. Ispozdravljali se i sili zastal. Nazdravili dudovačom, starom pešes godina, pa se latili fruštuka. Željko ni zno šta bi prija. »Nego, pajto, ne možem se utvorit, di je sva čeljad? Izgleda mi ko da pri po vika bilo više škulara, neg sad živi duša u selu. I kako se to divani? Ko da se stidite svojega. Samo, nekate zaboravit koliko je nestalo mali naroda, a svi su, pri neg nestali, zaboravili divanit ko njevi stari«, veli Željko priko zalogaja. »Pajto i ja se toga bojim. Zovi poslidnji trisikoju puno naši ošlo, još više koikaki došlo. I dan danas dosta svita i našega, al vaj put i njevoga, najviše mladoga, odlazi, pa nas malo i ostalo. Slabo mož čut starovirckoga divana, a slabo se zna i za starovircke adete. Puno se već naši poudavalo i poženilo zove što podolazili. Nek, tako i triba, biće zdravija dica. Samo, jedno mi ne ide u glavu. Ako se naša cura udade, oma pride na njevu viru i to poštivam. Al ne znam zašto, ako naš deran oženi njevu, oma mu se cila familija okrene o naše vire. I tu onda više nema starovirckoga divana«, veli bać Iva. »Neka se ti, pajto, jidit. Sve to ide nako kako niko drugi oće. Nego, ajdemo mi napravit tu večeru, jal za novi po vika u selu neće bit ni nas ni naši«, stane se šalit Željko. »I malo nisam zaboravijo, dobro pazi kaku ćeš nam bandu dovest. Mani mi se trumbetaša i ni što se deru na letreiku. Najdi digod znaš prave tamburaše, što će nam svirat i pivat nauvo«, veli Željko i svi se slatko nasmijali. Latili se i katarke, a do kraj se lipo i ispivali.