Faljnis, čeljadi moja rođena. Jevo mene opet da vam izdivanim koji divan dok je još vrime jel kad počmu radovi po polju, onda ko zna oće l bit vrimena. S nama paorima se nikad ne zna kad će nas oplest kaki poso: triba vuć đubre, orat, parat, sadit, pa ondak polivat da se ne bi tribalo kopat jel sad i ko oće kopat ne mož nać s kim će, nema svita za taj poso ni za lik. Neg, čeljadi moja, jevo sad baš ozbiljno divanim, sve se nikako okrenilo ode kod nas, jel je i u svitu tako ne znam, nisam nikad bio niki svicki čovik, jeto dica nas sad kako smo omatorili tiraju da iđemo malkoc vidit svita a mi niki ni ne bi. Ta vidim dosta na televiziji i na ovim što veli moj pajdaš Ivan sokoćalu, i to je nama matorima dosta. Ko će očin ić lupat noge u prazno samo da bi se prošeto, dobro susto po bilim svitu i tim velikim svickima varošima? Nama je lipo i ode di smo, velim ja. Rodio sam se na ovoj našoj crnjavini i na njoj provo dva frtalja vika, pa nek tako i ostane, dosta je meni lip i moj Ivković šor. Neg, počo sam pripovidat, jeste l i vi nadošli na to da kadgod je niko manje bilo svita bolešljivog na kosti. Ja pamtim mog didu Miju, taj je bio devedest godina i još je kopo vinograd, kuruze; stalno bio na avliji i štogod švrago valjdar dok ga Gospod nije pozvo sebi, a sad malo-malo pa kogod operiso kolino, pa kukove, pa pije vake likove, pa prima te nekcije blokade. Božem prosti, svi smo već postali kugod onaj žandar s filma, Robokap, kugod da se u Barzelovoj gvožđari ličimo a ne kod doktora. Nije kadgod svit bio tako mekano zakuvan kugod sad, al je i više se krećo, radio; makar se okrećo po avliji i rondzo al se krećo. Sad ko radi dođe s posla, ide pa zalegne, onda kad se naspava sidne prid televiziju jal kompjutor i eto ti bole. Što kazo moj baćo Đeno: od linosti nema veće žalosti. Poist će nas ova moda i ova gospoština ja vam velim. Jeto, niki dan čitam u novini opet se pojavila nika bola u Kini, i to samo u jednoj njevoj varoši di njim nika inštitucija što pravi istraživanja, pa ondak nek kogod divani da to nije štogod vračano pa se otelo i izašlo na vidilo a svit nasrado ni kriv ni dužan. Periša mi odaleg dobaciva da ko mož drugi stradat neg običan svit. »Braniša moj, jeste da mi ne izgledaš zdravo pametno al valjdar si toliko konten da već svaćaš da se stalno u svitu izmišljaju kojikake bole da bi se za nji prodale one nekcije, vakcine i to za skupe novce«. Gledam ja njega, čeljadi, ta kadkad pomislim da ima pameti i za četri noge a kamol za dvi, al ovo je dobro izdivanio. Sad već štogod ne štimuje, imali smo kraviju ludost, pa gripe od svi fajti pileža, pa svinjsku gripu, pa sve fele groznica, sad se nadivaju i nika moderna imena, a niko ne zna kako su sve te boleštine potekle. Niki zdravo sumnjam da su od Boga, al jeto baš javili da su već skoro opravili vakcinu. Čeljadi, ja se zadivanio a evo već triba ić namirivat i poradit po avliji jel sad će ova moja zagrajit ko da sam, božem prosti, zdravo grišan jal lin čovik. Ajd zbogom, kad štogod novog načujem opet ću vam izdivanit.