Niki dan bać Iva baš svršijo fruštuk, telefon. Obradovo se, veli vada zove koja o cura. Š njima uvik ima lipoga divana, pogotovo otkako njegova ošla u Švapcku. Ščim digo slušalicu, samo što ni opcovo. Zvo ga kum Tuna, oma zno da mu ništa triba. Otkako se priselijo u Varoš, nijedamput ni zvo da pita kako su, šta radu, kako familija. »Alo, kume, jesi doma? Tude sam u selu, došo službeno, pa bi malo naišo, imo bi s tobom nikakoga divana«, prodero se. »Pa kume, vada jesam, ako sam ti se javijo. A ne moraš se toliko ni derat, oglunit o tebe. Aj dojdi, neću pobić«, veli mu bać Iva priko volje. Ni prošlo ni frtalj sata, vraca zvecnila. Taksa oma zalajo da se pokida. Zatrko se, kum Tuna se ni nado da ni svezan, pa jedva utrčo u kujnu. Malo falilo da mu nasrada nogavica. Naki zaduvan oma izdunijo polučak dudovače što mu bać Iva naljo. Drugi naljo sam. »Kume, evo sam ti našo posla. A ni nadnica ni za bacit«, veli, pa izdune i drugi polučak. »Kaka posla, naopako? Pazi samo da se ne obogatim. A da to štogoda valja, ne bi ti mene nudijo«, veli bać Iva i pita mu obi mogo štogoda i fruštukovat. Ko i uvik, o svega ponuditoga izbirnijo kruva, luka i slanine. Privatijo se oma ščim se našlo nastalu. Slanina ni bila baš mesnata, al kum Tuna taku najviše volji. Bome, pojijo dobar blek. I dvi lipe glavice luka. Jedfino mu u račun ni išo crni kruv. »E, kume, saću ti lipo ispripovidat sve po redu. Znadeš ne moje komšije za kućom. Obadvoj pri nikoliko godina ostali brez posla, fabrike jim propale, pa se prodale podništo. Novomu gazde nisu tribali rabadžije o pedes i koju. Šta će, imadu dvoj na velikima škulama, dite bi na godinu tribalo svršit, cura istom na pola. Šteta bi bilo istrisat ji, obadvojma ide dobro. A novaca nestalo. Dade i matere ni bilo druge, obadvoj se latili Švapcke. Idu čuvat babe i dide. Za nikoliko godina se lipo otripali, dica jim posvršavala škule i ošla na drugi kraj svita. U kuće jim ostali njegovi dada i mater. Došli u godine ka se nisu kadri starat sami za se, a više put se znadu i upišat i udronjat u krevet. Zoto tražu kogagod ko bi se staro za nji. Triba se samo starat da medecinepiju redovno, jedamput u nedilju dana ji okupat i redovno ji ranit. Daće ti i ne tanke rukavice, ne moraš ni ruke isprljat. Ja se oma sitijo tebe. I reko jim. Dobro bi ti platili, imo bi na misec tristo evra i ranu, a ko nji bi mogo i spavat. Naši su, pa ne bi moro učit švapcki, neg samo glasnije divanit, obadvoj gluvi. Možeš povest i Taksu i Mačka ako ji nemaš na komu ostavit, ne protivu se«, veli kum Tuna i duboko izdane. »E, moj kume, ako si došo samo rad toga, nisi moro ni dolazit. Ako oni idu tamo nikakima Švabama prat guzice za iljadu i tri stotine na misec, nek toliko platu i nomu ko će njevima. A Taksa i Mačak i nisu za varoški život. I... ne znam ja ništa u rukavica i brez nji su mi ruke čiste. Rukavice bolje čuvaj za tebe i tvoju sortu«, veli mu bać Iva i zapali radijon. Kum Tuna samo naljo još jedan polučak, izdunijo ga i ošo. Bać Iva nikako da se načudi,Taksa vaj put ni zalajo ni za njim.